BITKA TRAMPA I KAMALE DO POSLEDNJEG GLASAČA: Amerikanci sutra izlaze na birališta širom zemlje kako bi izabrali 47. predsednika

Lider republikanaca na putu do predsedničke kandidature nije imao ozbiljnijih protivnika u stranci, pa je i pre roka osvojio dovoljan broj delegata potrebnih za nominaciju. On je na Republikanskoj nacionalnoj konvenciji u Milvokiju sredinom jula zvanično postao kandidat partije, gde je senatora iz Ohaja Džej Di Vensa izabrao za svog potpredsednika.

Za razliku od Trampa, put Kamale Haris do predsedničke nominacije bio je znatno drugačiji. Potpredsednik SAD se u izbornu trku uključila nakon povlačenja aktuelnog šefa Bele kuće Džozefa Bajdena, kojeg su kolege iz Demokratske stranke i donatori naterali da okači takmičarske cipele o klin posle salvi kritika na račun njegovih poodmaklih godina i mnogobrojanih gafova. Bajden je posle odustajanja od trke za reizbor odmah kao zamenu predložio svoju desnu ruku, pa je Harisova ubrzo i zvanično postala kandidat demokrata za novog šefa Bele kuće. Ona je kao potpredsednika imenovala guvernera iz Minesote Tima Volca.

Kampanju su osim Bajdenovog povlačenja obeležila i dva pokušaja atentata na lidera republikanaca Trampa, što je otvorilo pitanje da li će bivši predsednik živ dočekati izbore. Osim toga, i kampanja je bila prilično burna. Rivali se nisu štedeli, pa su se u gostovanjima na TV, na društvenim mrežama i mitinzima iznosili ozbiljne optužbe jedni protiv drugih i iznosili salve uvreda. Tramp se u kampanji suočio i sa brojnim sudskim procesima koji su protiv njega bili pokrenuti, dok se Kamali najviše zameralo da možda nije najbolja zamena za Bajdena i da je ceo potpredsednički mandat provela u senci svoga šefa. Tramp je u maju čak bio proglašen krivim za falsifikovanje poslovnih dokumenata u cilju prikrivanja isplata porno-glumici Stormi Danijels uoči izbora 2016. godine i tako postao prvi bivši predsednik SAD koji je osuđen za neko krivično delo.

Među ključnim temama koje su se tokom kampanje izdvojile kao najvažnije bile su pitanje prava na abortus, ilegalnim migrantima koji u zemlju u najvećem broju stižu preko američko-meksičke granice, te ekonomija, koja je možda bila i najvažnija unutrašnja stvar. Spoljna politika nije toliko bila u fokusu kandidata, ali jeste bila trn u oku naročito demokratama zbog sukoba koji su u toku u Ukrajini i na Bliskom istoku.

Ono što izbore u SAD razlikuje od procesa u drugim država jeste to što stanovnici ne glasaju direktno za svog kandidata, već, tehnički, biraju elektore, koji čine deo Elektorskog koledža, koji zatim biraju predsednika. Elektorski koledž je sistem koji obuhvata sve savezne države i sastavljen je od predstavnika, elektora, koji glasove raspoređuju na osnovu rezultata glasanja u svojoj državi. U svim državama, osim u dve, svi elektori idu pobedničkom kandidatu te zemlje, bez obzira na to koliko tesnu pobedu je on ostvario.

Ukupno ima 538 elektora i taj broj se nikada ne menja, a da bi pobedio predsednički kandidat mora da osvoji minimum 270 elektorskih glasova. Ovaj sistem je jedinstven u svetu i na svake četiri godine iznova stvara zabunu u svetskoj javnosti. Za razliku od drugih zemalja gde kandidat koji osvoji najviše glasova od svih učesnika odnosi pobedu i otvara šampanjac, to u SAD nije slučaj. Pobednika na predsedničkim izborima određuje Elektorski koledž, a ne najveći broj glasova koji kandidat osvoji u SAD.

Razlog za to je što bi neki od kandidata u pojedinim državama mogao da pobedi sa malom razlikom u broju glasova, dok bi u državama koje je izgubio mogao da doživi poraz sa velikom razlikom. To se do sada dogodilo petorici predsednika: Džonu Kvinsiju Adamsu, Ruterfordu Hejsu, Bendžaminu Harisonu, Džordžu Bušu Mlađem i Donaldu Trampu 2016. godine. Bivša državna sekretarka Hilari Klinton je 2016. godine kao tadašnja demokratska kandidatkinja osvojila najviše glasova na nacionalnom nivou, ali nije imala dovoljan broj elektora za pobedu. Kritičari Elektorskog koledža tvrde da sistem ne predstavlja nacionalnu volju birača, dok pristalice smatraju da se na taj način štite male države, kao i geografski velike države koje imaju mali broj stanovnika.

Većina država je u velikoj meri naklonjena jednoj ili drugoj partiji, tako da je sva pažnja usmerena na sedam neodlučnih država za koje se smatra da će odrediti ishod predsedničkih izbora. To su Arizona (11 elektorskih glasova), Džordžija (16), Mičigen (15), Nevada (6), Severna Karolina (16), Pensilvanija (19) i Viskonsin (10). Prema anketama, Tramp i Harisova su izjednačeni u Viskonsinu, Nevadi, Pensilvaniji i Mičigenu. U Severnoj Karolini Tramp vodi za jedan odsto. Bivši predsednik je u prednosti nad potpredsednicom u Džordžiji i Arizoni. Ipak, ove podatke treba uzeti sa rezervom. Koliko su birači u kolebljivim državama važni, pokazali su i Tramp i Harisova minulih nedelja. Mitinge su održavali isključivo u ovim državama kako bi u poslednji čas pridobili srca neodlučnih birača.

Ono što Ameriku, takođe, izdvaja od drugih država je i što ne postoji Centralna izborna komisija, kao krovno telo koje bi se bavilo prebrojavanjem i kontrolom glasova, već svaka država organizuje sopstveni proces prebrojavanja glasačkih listića. Lokalni i državni zvaničnici izveštavaju o rezultatima izbora u realnom vremenu, a prvi podaci se ne objavljuju dok se sva birališta zvanično ne zatvore. Pošto se glasovi prebroje, oni se overavaju na lokalnom i državnom nivou. Države zatim predaju dokumentaciju u kojoj se identifikuju elektori koji predstavljaju kandidata koji je osvojio glasove u toj državi.

Elektori su obično izabrane pristalice određene stranke ili ih imenuju politički zvaničnici. Sastaju se u svojim državama u decembru kako bi dali svoje glasove za predsednika i potpredsednika. Zatim se Kongres, čiji mandat počinje u januaru, sastaje u novom sastavu, obično 6. januara, kako bi prebrojao elektorske glasove i zvanično proglasio pobednika. Predsednik polaže zakletvu na ceremoniji 20. januara.

Glasački listići na ovogodišnjim predsedničkim izborima biće prebrojani brže nego 2020, koja je bila godina pandemije, ali se treba pripremiti za dugu noć, ako ne i na nekoliko dana čekanja, izvestio je "Politiko". Prema pisanju američkog portala, manje glasova stići će poštom nego u vreme pandemije, dok su neke države promenile svoje zakone kako bi ubrzale prebrojavanje listića. Pojedini glasovi će se brojati i danima posle izbora.

U američkoj javnosti postoji bojazan da jedan od kandidata može pobediti, a da drugi neće hteti da prizna poraz. To se naročito odnosi na bivšeg predsednika koji je 2020. tvrdio da su izbori ukradeni. Američki kongresmeni iz redova Demokratske stranke saopštili su nekoliko dana uoči izbora da će priznati pobedu republikanskog kandidata ukoliko pobedi na predsedničkim izborima u SAD 5. novembra.

Demokrate u Kongresu godinama su nazivali Donalda Trampa "pobunjenikom" i tražili njegov opoziv posle 6. januara 2021. godine i upada njegovih pristalica u Kapitol i sugerisali da mu je ustavom zabranjen povratak u Belu kuću. Kongresmeni su sada javno poručili da žele prenos vlasti bez drame, čak i ako to znači ostavljanje po strani stavova nekih članova da Tramp nema pravo da se vrati na mesto predsednika zbog ustavne zabrane, odnosno, 14. amandmana koji brani svim federalnim zvaničnicima koji su učestvovali u pobuni da ponovo budu na funkciji.

U to vreme, demokrate u Predstavničkom domu većinom su glasale za opoziv Trampa zbog "podsticanja pobune", a njihov vođa Hakem Džefris nazivao je Trampa "glavnim pobunjenikom".

- Integritet našeg demokratskog procesa zavisi od mirnog prenosa vlasti. Donald Tramp je odlučio da su jedini validni izbori izbori na kojima on pobedi. On je jedini predsednik koji je podržao pobunu, a ne prihvatio volju američkog naroda. Demokrate će uvek osigurati da se svaki glas računa i da mi podržavamo našu demokratiju - rekla je Ketrin Klark za "Politiko".