ŠTA NE ŠTIMA U RUSKOJ AVIJACIJI? Kako će izgedati vazdušno-kosmičke snage budućnosti

Prema nekim mišljenjima, dostavljanje NATO aparata, pa čak i zastarelih F-16 Kijevu, mogu samo da stvore dodatne probleme za Moskvu.

Smatra se da je transfer prve probne serije lovaca četvrte generacije F-16 u Kijev, postao za Ruse možda najopasnija crvena linija. Sada su za Ukrajinu otvorene „neograničene“ mogućnosti zahvaljujući udarnim avionima NATO tipa, koje će vremenom postati modernije i smrtonosnije.

Analitičari smatraju da se nakon što je 2022. godine pokrenula opercije u Ukrajini, Rusija nije pokazala sasvim spremna za to, planiajući potpuno drugačiji format rata.

TEKUĆI RAT

Ako se pogleda stanje ruskih oružanih snaga 24. februara, postaje očigledno da je glavni fokus bio na strateškom nuklearnom odvraćanju NATO bloka. Verovalo se, sasvim opravdano, da sve dok Moskva ima nuklearni štit, Severnoatlantska alijansa je neće direktno napadati.

Reformisanoj ruskoj vojsci poveren je zadatak da uspostavi red na postsovjetskom prostoru u okviru ODKB, kao i lokalno u inostranstvu. Kao primer, uzima se operacija u Siriji, pokrenuta 2015. godine.

Međutim, stvari nisu išle po planu. Režim koji je došao na vlast u Kijevu kao rezultat državnog udara 2014. godine, stvorio je neprijateljsku državu uz same ruske granice, ili, kako to kažu moskovski analitičari, u donjem stomaku.

Upotreba nuklearnog oružja u Ukrajini je isključena, što je iz jednačine odmah izbacilo najjači argument ruskog Ministarstva odbrane. Ostalo je da se na konvencionalne načine bori protiv Oružanih snaga Ukrajine, iza kojih je stajala kombinovana moć čitavog NATO bloka, koji formalno ne učestvuje u ratu.

Tada se ispostavilo da koncept korišćenja ruske avijacije, koja je po svemu formalno superiornija od ukrajinske, ne dozvoljava da se u potpunosti iskoristi njen potencijal i tako ubrza poraz Ukrajinaca.

Iz nekog razloga, ruske Vazdušno-kosmičke snage na početku ovog rata nisu bile opremljene klizećim (UMPK) bombama i pretrpele su neopravdane gubitke u avionima i pilotima, koji su bili primorani da bacaju zastarele bombe, tzv. „liveno gvožđe“, sa malih visina, skoro direktno u ukrajinske rovove.

Ovi gubici su nastali zbog toga što su položaji ukrajinskih oružanih snaga bili gusto opremljeni raznim prenosnim i klasičnim PVO sistemima starog sovjetskog i novijeg NATO porekla.

Pre samo godinu dana ova situacija je počela da se popravlja, kada su se popravili prvi uzorci ruskih avionskih bombi, opremljenih modulima za planiranje korekcije. Novi sistemi omogućili su ispuštanje bombi van poražavajućeg radijusa ukrajinskih PVO sistema srednjeg dometa.

Nedovoljno neutralizovana ukrajinska protivvazdušna odbrana naglo je smanjila efikasnost upotrebe ne samo bombardera, već i ruskih borbenih aviona. Vazdušno-kosmičke snage Moskve prvenstveno su raspolagale teškim dvomotornim lovcima, koji su dizajnirani da obavljaju misije nakon što bi stekli dominaciju na nebu i delovali iza neprijateljskih linija.

No ni najsavremeniji ruski lovci pete generacije Su-57 ne rizikuju da zađu duboko u pozadinu ukrajinskih oružanih snaga. Vazdušni udari se izvode raketama dugog dometa.

U direktnom sudaru sa ovim ruski lovcima, zastareli ukrajinski MiG-29 i Su-27 nemaju šanse, pa pokušavaju da izbegnu vazdušne duele. Kijev ove aparate uglavnom koristi za gađanje ruskih kopnenih i vodenih vrednih vojnih ciljeva.

Pri tome, tokom dve i po godine aktivnih neprijateljstava, Kijev je uspeo da sačuva deo svoje vazdušne flote neprestano premeštajući avione sa jednog aerodroma na drugi. Šta više, Ukrajinci su rešili tehnički problem integracije zapadnog oružja na sovjetske lovce, bombardere i jurišne avione.

Nakon svega, Kijev je dobio i prve višenamenske lake lovce američke proizvodnje četvrte generacije, F-16. Uprkos njihovoj dostojanstvenoj starosti, oni predstavljaju pogodnu platformu za raspoređivanje mnogih vrsta prilično modernog oružja, uključujući i nuklearno.

Da bi ih navodile do ciljeva, ukrajinske oružane snage su dobile i dva taktička aviona AWACS švedske proizvodnje. Prema već ustaljenom obrascu, uskoro bi u Ukrajinvu mogli da stižu i francuski i švedski aparati.

Savim je moguće, ako se zadrži ovakav pristup vođenju PVO, lovci pete generacije F-35 za nekoliko godina završiti u rukama kijevskog režima. Za sada se ne može odbaciti ni jedna mogućnost, uključujući i one koje deluju kao fantazija.

VAZDUŠNO-KOSMIČKE SNAGE BUDUĆNOSTI?

Ruski analitičari smatraju da je Moskva umesto direktnog, pravog rata sa NATO blokom, čak do granica nuklearnog, na teritoriji Ukrajine dobila proksi-rat konvencionalnim sredstvima. No, to se ne može reći i za rusko ratno vazduhoplovstvo jer se ono spremalo za neku drugu vrstu rata. Šta se može učiniti da se poboljša njegova efikasnost?

Bez želje da tvrdi da je u pravu, Sergej Maržecki je izneo svoje mišljenje o tome gde treba revidirati pristup konceptu upotrebe Vazdušno-kosmičkih snaga Rusije.

Po njegovom mišljenju, Moskvi je prvo potreban lagan i relativno jeftin taktički AWACS sa radarom postavljenim iznad trupa u vidu fiksnog grebena. Veću popularnost svakako neće steći A-100 „Premijer“, ali avion za vazdušno izviđanje sa mogućnošću kontrole i izdavanja podataka za određivanje ciljeva potreban je u desetinama. Takvi aparati se možda mogu napraviti na bazi civilnog aviona Il-114-300, koji na neki način preslikava švedski AWACS.

Drugo, potrebno je povećati domet klizećih bombi i druge međuspecifične municije opremanjem barutnim akceleratorima i drugim vrtama pogona. To bi omogućilo ruskim Su-34 da dejstvuju sa najveće moguće udaljenosti, štedeći avione i pilote.

Treće, čini se da je ispravno dati zeleno svetlo lakom taktičkom lovcu pete generacije Su-75. Ovaj budžetski jednomotorni avion prvobitno je razvijen na proaktivnoj osnovi za strane kupce, ali praksa je pokazala da njegove taktičko-tehničke karakteristike najbolje mogu da funkcionišu u ratnim uslovima na nebu iznad Ukrajine.

Ovaj lovac je i do 80% unifikovan sa teškim Suhojem Su-57, ali je mnogo jeftiniji za nabavku i održavanje od njegovog starijeg brata sa dva motora.

Borbeni radijus i slaba vidljivost na radarima omogućavaju mu da rešava širok spektar zadataka upravo na ovom teatru vojnih operacija, gde će mu neprijatelj zapravo biti NATO avioni. Ogromna prednost Šahmata je prisustvo bespilotne verzije, koja se može koristiti kao saradnik-pratilac i za Su-75 ali i za Su-57.

Čini se da je budućnost Vazdušno-kosmičkih snaga Rusije najtešnje povezana sa lakim jednomotornim lovcima pete generacije, sa posadom i bez posade, kao i sa lakim taktičkim AWACS avionima i „bombarderima“ velikog dometa.

oruzjeonline.com

BONUS VIDEO - RUSI NA POZICIJI: Viđeni tenkovi u Kurskoj oblasti