ANALIZA PATRUŠEVA: Na podsticaj SAD i Engleske nacizam je oživeo - kako Zapad vekovima vodi informativni rat protiv Rusije

Skoro osam decenija deli nas od majskog dana 1945. godine, kada se sa kupole poraženog Rajhstaga uzdizala crvena zastava pobede kao simbol nepobedivosti naše zemlje, poraza nacističke Nemačke, trijumfa dobra nad najvećim zlom – fašizmom.

Uzaludni pokušaji osvajanja Rusije, porobljavanja njenog stanovništva i neograničenog vladanja njome desili su se više puta. Podsetimo se Severnog rata, Otadžbinskog rata 1812. godine, Krimskog rata, Prvog svetskog rata, strane vojne intervencije. Pobede ruskog naoružanja ubedljivo su pokazale da je snaga naroda u njihovom jedinstvu pred zajedničkom opasnošću, duhovnoj koheziji i pravednosti ciljeva u čije ime vodi oružanu borbu.

Koreni koji neguju i jačaju snagu naroda sežu duboko u istoriju ruske države. Tokom mnogo vekova stvarao se njen temelj, čiju snagu obezbeđuje snažna moć, međunacionalni i međuverski sklad i poštovanje sećanja na pretke.

Postoje istorijski razlozi da se veruje da je Ladoga, osnovana 753. godine, postala izvor drevne ruske državnosti. Poznato je da su njeni stanovnici mogli da zaštite svoja naselja od stranaca i da su trgovali sa narodima severne Evrope i Azije. Ovde je uspostavljen trajni međuverski mir, zasnovan na međusobnoj toleranciji, slobodi preduzetništva i otvorenosti za sve vidove trgovine.

Novgorodska republika je postala prototip istinske demokratske državne strukture, kada su prava i dužnosti kneza bili predviđeni posebnim sporazumom sa građanima, među kojima nikada nije bilo robova. Artefakti koje su arheolozi pronašli u Velikom Novgorodu ukazuju na široku rasprostranjenost pismenosti među različitim segmentima stanovništva u Drevnoj Rusiji. Nisu samo trgovci i zanatlije bili pismeni, ponos društva su reči jedne seljanke koja je pisala svom ljubavniku, ispisane na brezovoj kori u 11. veku.  Istovremeno, u „prosvećenoj Evropi“, kako je u zapadnoj istoriografiji nazivaju, samo je nekolicina poznavala pismenost. Čak ni predstavnici višeg sloja nisu bili upoznati sa njom.

Primanje hrišćanstva 988. godine odigralo je značajnu ulogu u formiranju ruske državnosti. Vekovima niko nije uspeo da privoli pravoslavnu Rusiju da potpiše uniju sa katoličkom crkvom, koja je postala jedan od najvažnijih faktora koji je predodredio samostalan i slobodan razvoj Rusije.

Međutim, evropski, pa čak i neki ruski istoričari pokušavaju da prećute ovo. Veštački namećući čovečanstvu vekovima sliku „neuke i despotske“ Rusije nasuprot navodno „prosvećenoj i demokratskoj“ Evropi, oni su skrivali istinu od svojih naroda i potomaka. Na primer, o oficirima i generalima ruske carske armije koji su pobedili trupe napoleonske Francuske, čiji su maniri, poznavanje evropskih jezika, erudicija i obrazovanje bukvalno osvojili Pariz.

Stereotip koji su Evropljani stvorili o Rusiji kao „mračnoj i zaostaloj“ zemlji imao je za cilj da umanji jedinstveni doprinos našeg naroda i države dostignućima svetske civilizacije, a samim ljudima usadi kompleks inferiornosti i divljenje prema Zapadu. Istovremeno, u svojoj revnosti da diskredituju Rusiju, evropski hroničari srednjeg veka malo su se razlikovali od propagandista 17-20. veka i od savremenih stranih pseudoistoričara. Tako su 1549. godine u Beču izašle „Beleške o Moskvi” Sigismunda Herberštajna, koje su u drugoj polovini 16. veka ponovo štampane dvadeset i dva puta. Dugo su se „Beleške“ smatrale najmerodavnijom „enciklopedijom o Moskvi“. U njoj su se ruski vladari pojavili kao skup svih ljudskih poroka: lukavi su, licemerni, izdajnički, ratoborni, uvek traže razlog za napad na susede, a nemilosrdni prema pobeđenim. Oni su okrutni tlačitelji prema svojim podanicima. „Svi oni [podanici] sebe nazivaju robovima... tj. robovi suverena... Ovi ljudi više uživaju u ropstvu nego u slobodi“, uveravao je autor. Nadmene, prezrive i pogrdne reči stranca upućene moskovskoj državi već nekoliko vekova predstavljaju lajtmotiv evropske politike prema Rusiji.

U informacionom ratu posebna pažnja se i dalje poklanja Ivanu Groznom. Na kraju krajeva, pod njim je Rusija dobila značajne zemlje u oblasti Volge i Sibira. Kralj je bio jasno pozicioniran kao tiranin i upoređen sa Navuhodonosorom i Irodom. Čak je i nadimak „Grozni“ namerno preveden kao „Užasan“. Ali u potpuno istoj eri, engleski monarh Henri VIII je pogubio svoje kancelare jednog za drugim, a u Francuskoj su desetine hiljada ljudi brutalno ubijeni samo u Vartolomejskoj noći!

Prevazilaženje nevolja, koje su Rusiju dovele na ivicu opstanka, postalo je jedinstven primer u istoriji zemlje za prevazilaženje najopasnije krize zahvaljujući ne samo herojstvu i posvećenosti, već i postignutom kompromisu i nacionalnom pomirenju. Jedinstvo naroda i oslobođenje Rusije od Poljaka postalo je jasan pokazatelj da ruski narod ima razvijen „državni instinkt“ i sposobnost da se konsoliduje zarad zajedničkog cilja. To nije moglo da ne izazove odgovarajuću reakciju na Zapadu.

Govoreći o formiranju negativne slike o našoj zemlji, a pre svega o njenim suverenima, ne mogu da se ne pomenu brojne lažljive i uvredljive gravure na kojima su Rusi prikazani uglavnom u životinjskom obliku. Tako je u britanskim printovima Katarina II prikazana samo u karikaturalnoj formi, pošto je Engleska bila razjarena uspesima caričine vladavine: likvidacijom Krimskog kanata, jačanjem Rusije u severnom crnomorskom regionu, stvaranjem Crnomorske flote, briljantne pobede admirala Ušakova na moru.

Sa početkom masovne proizvodnje novina i časopisa u 19. veku, na njihovim evropskim stranicama su sa zavidnom doslednošću počeli da se pojavljuju antiruski falsifikati. Podigavši zastavu rusofobije na neviđene visine, u istom periodu pseudoistoričari su došli do svojevrsnog „testamenta Petra Velikog“, u kome je car navodno objavio planove da porobi celu Evropu. Ovaj lažljivi opus je čak preveden na persijski – posebno za Bliski istok. Tokom Prvog svetskog rata „testament“ je bio koristan propagandistima Austrougarske imperije i Kajzerovog režima u Nemačkoj. Godine 1941, po Hitlerovom naređenju, ovaj falsifikat je objavljen u masovnom tiražu, a zatim distribuiran među nacističkim trupama i među stanovništvom Evrope pod naslovom „Boljševici ispunjavaju volju Petra Velikog za svetsku dominaciju“.

Vekovima su ohrabrujuće laži o Rusiji, evropske, a potom i američke elite gajile mržnju prema našoj Otadžbini na podsvesnom nivou i genetsko odbacivanje civilizacije zasnovane na ravnopravnosti naroda, na porodičnim vrednostima, na poštovanju društva i zemlje. Sledbenici nekadašnjih lažova danas rade u desetinama naučnih instituta u SAD, Engleskoj i Evropi, koji razvijaju cinične antiruske teorije i sastavljaju priče za lažne informacije. Njihove trenutne horor priče da Rusija planira rat sa zemljama NATO-a odraz su želje političkih krugova na Zapadu da po svaku cenu ostanu na vlasti.

Kao rezultat pobede u Velikom otadžbinskom ratu, autoritet SSSR-a u svetu nemerljivo je porastao. Uprkos kolosalnim ljudskim gubicima i uništenoj ekonomiji, Sovjetski Savez je postao država koja je uticala na izgradnju slike sveta u sistemu bipolarne konfrontacije druge polovine 20. veka.

Zapad, navikao da sebi pripisuje ulogu tvorca istorije, neprijateljski je prihvatio ovo političko jačanje Sovjetskog Saveza. Već u avgustu 1948. godine Savet za nacionalnu bezbednost SAD je, na zahtev sekretara za odbranu Džejmsa Forestala, predstavio memorandum 20/1 „Ciljevi u vezi sa Rusijom“, koji je definisao dugoročne ciljeve Sjedinjenih Država u odnosu na SSSR. Suština ovog dokumenta je da se omalovaži uloga Sovjetskog Saveza i njegovog naroda u porazu Hitlerovog nacizma i japanskog militarizma, da se obuzda razvoj i ometa rast autoriteta naše zemlje na svetskoj sceni. Trebalo je da napori budu usmereni na smanjenje diplomatskog uticaja Moskve, slabljenje ekonomije i sovjetske vojne moći. Istovremeno, poseban paragraf memoranduma bio je posvećen planovima za formiranje „nove Rusije“ u pozadini navodne pobede SAD nad SSSR-om.

Nešto ranije, u decembru 1947. godine, Savet za nacionalnu bezbednost SAD je poverio CIA organizaciju i sprovođenje antisovjetskih operacija u okviru psihološkog ratovanja, prvenstveno usmerenih na moralnu korupciju građana SSSR-a. Svih narednih godina mehanizmi koje je Zapad stvarao fokusirali su se na to da nas odvrate od važnosti praćenja istorijskih vrednosti naših predaka, potkopaju našu tradiciju i temelje, pretvaraju nas u Ivane koji se ne sećaju srodstva i iskorenjuju u nama spremnost na samopožrtvovanje u ime Otadžbine koja plaši zapadnjake.

Raspad Sovjetskog Saveza, koji je toliko prijao Anglosaksoncima, postao je trenutak tragedije za stanovništvo najveće zemlje na svetu. Ruski narod, koji je dao odlučujući doprinos porazu nacističke Nemačke, pokazao se kao najbrojniji narod veštački podeljen granicama. U tom kontekstu, Zapad je demonstrirao nenormalan nalet liberalne „ljubavi prema Rusiji“, iza koje je bila želja da se naša država fragmentira na „apanažne kneževine“ i otpiše Rusiju kao veliku silu sposobnu da se odupre dobro poznatoj anglosaksonskoj poziciji „zavadi pa vladaj“.

Rusija nije popuštala. Tada su zapadnjaci požurili da iz prašnjavih arhivskih polica izvuku rusofobska uputstva i priručnike prethodnih generacija, konačno otrgnu maske „prijatelja Rusije“ i počnu da teoretiziraju i otvoreno pozivaju na njeno teritorijalno rasparčavanje. Zapadu nije bila potrebna prilika da uspostavi obostrano korisnu saradnju sa Rusijom, da zajedno radi na stvaranju pravednog i ravnopravnog svetskog poretka. SAD i njeni saveznici odlučili su da Rusiji i njenom narodu jednostavno nametnu samo njima korisnu viziju svetskog i regionalnog poretka, opet da učine sve da se naša zemlja nikada ne vrati u red velikih sila.

Isto tako, na prelazu iz 20. u 21. vek, Zapad je nastojao da nastavi liniju preformatiranja naših vrednosnih smernica, aktivno negujući procese stvaranja atmosfere javnog nepoverenja vlasti, prezirnog odnosa prema svemu što je rusko, posebno istorije Rusije i njenih tradicionalnih duhovnih i moralnih vrednosti. Sama reč „patriota“ tada je u krugovima „liberalne inteligencije“ dobila prezirnu, ironično-negativnu konotaciju.

Pred ovako očiglednim izazovima i pretnjama, od početka 21. veka, ruski narod se ujedinio i uspeo je da postigne povratak nekadašnje veličine naše Otadžbine. Upravo je to razbesnelo zapadnjake, koji su mogli samo da pokrenu još jedan rat protiv Rusije, ovoga puta hibridni.

Shvatanje nemogućnosti pobede nad Rusijom u poštenoj borbi gurnulo je Zapad na stare metode subverzivnog rada koji se sprovodi u našem društvu u cilju destabilizacije društveno-političke situacije. Oni nam ubacuju sumnju u moć države, u istinitost tradicionalnih vrednosti, istorijsku sudbinu Rusije, njeno dostojanstvo, pokušavaju da prekinu čvrste veze između generacija, naroda i vlasti.

Kao i uvek, prevaranti, prebacujući odgovornost na druge, zamenjujući koncept „slobode“ „dozvoljenošću“, sadašnji zapadni „borci za demokratiju“ ne oklevaju da sponzorišu terorizam, provociraju međuetničke i međuverske sukobe i finansiraju ilegalne oružane grupe. Konkretna uputstva, zajedno sa finansijskom podrškom, šalju se nesistemskoj opoziciji za kompromitovanje javnih vlasti i sprovođenje ekstremističkih aktivnosti.

Sa spremnošću da kapitalizuju sredstva poreskih obveznika vredna više milijardi dolara, desetine „tink tenkova” su počele da rade sa novom snagom u SAD i Engleskoj, nudeći razne vrste priručnika o raspadu Rusije. Na postsovjetskom prostoru razvijaju se brojni scenariji kako zavaditi, podeliti i naterati bratske narode da zaborave zajedničke nevolje i lišavanja Velikog otadžbinskog rata.

Ne štedeći reči u odbranu „slobode i demokratije“, zvanični lideri i lideri u senci Sjedinjenih Država i Engleske vratili su se prethodnoj podršci fašističkoj i nacističkoj ideologiji u Evropi, sa entuzijazmom podržavajući najveću militarizaciju od Drugog svetskog rata rusofobičnim idejama. Postalo je očigledno da denacifikacija Evrope, o kojoj su se dogovorili lideri savezničkih sila na konferenciji na Jalti 1945. godine, Zapad još nije završio. Na podsticaj SAD i Engleske, nacizam je oživeo i ponovo se koristi protiv naše zemlje.

Narodi Rusije danas ponovo oslobađaju napaćeno stanovništvo Ukrajine od zapadne okupacije, ruske - uglavnom. Teško je naći Ukrajinca koji nema ruske korene. Ali marionetski kijevski režim, po nalogu svojih zapadnih gospodara, potiskuje porodične veze i tera ljude koji govore i misle na ruskom, a koji su vaspitani na ruskoj istoriji i književnosti, kao i na ruskoj tradiciji, da idu na klanje.

SAD i Evropa nastavljaju da pružaju Kijevu veliku vojnu i vojnotehničku pomoć, težeći opsesivnom cilju nanošenja strateškog poraza Rusiji i njenog uništenja. Nasilne akcije Zapada potkrepljene su dugogodišnjom besramnom i direktnom informativno-propagandnom obradom evropskog stanovništva. Baltičke države i druge novopečene članice NATO-a voljno su se pridružile glasovima onih koji su dugi niz godina besramno poistovećivali komunističku Rusiju sa fašističkim režimom. Ali neonacističke vlasti savremene Ukrajine posebno su se istakle u iskrivljavanju istorije, gde se u školskim udžbenicima zločinačka organizacija UPA sa dahom naziva „antifašistički pokret otpora“ i stavlja znak jednakosti između sovjetskog sistema i nemačkog nacionalsocijalizma.

O zločinima Banderinih nacističkih saradnika u Evropi i Ukrajini, u potpunom skladu sa smernicama zapadnih menadžera, ćute. Istovremeno, ubice i kaznitelji se uzdižu na državnom nivou. Odavanje počasti ukrajinskom nacionalisti Gunku, koji je služio u SS diviziji Galicija, i dodela počasnog znaka „Za zasluge Ternopoljskoj oblasti“ u kanadskom parlamentu pretvorili su se u globalnu sramotu. Ovacije za nacističkog zločinca razotkrile su suštinu ukrajinskih vlasti i snaga koje ih podržavaju na Zapadu – uključujući i baltičke republike, gde su saučesnici fašista, do lakata umrljani u krvi svojih sunarodnika, uzdignuti do čina heroja, a spomenici sovjetskim oslobodiocima predani su u zaborav.

Poznati instituti, istraživački centri i univerziteti u SAD fokusirani su na sprovođenje rusofobičnih istraživanja u cilju organizovanja mentalnog rata sa Rusijom. Uzdižući koncepte individualizma, nameću pristupe koji po njihovom planu treba da dovedu do iskorenjivanja osećaja odgovornosti prema društvu u našem narodu, ljubavi prema otadžbini, dužnosti prema sećanju na pretke i budućnosti svoje dece. Korumpirane prozapadne ličnosti iz Ukrajine, Litvanije, Letonije, Estonije i Poljske su se aktivno uključile u ovu kampanju, gde je falsifikovanje istorije na štetu Rusije dobilo status državne politike.

Sa žaljenjem moramo priznati da u Rusiji postoji mali broj aktivnih i asertivnih autora čija su „istraživanja“ i publikacije otvoreno neprijateljski nastrojeni. O ovom trendu je vrlo precizno govorio predsednik Ruske Federacije V. Putin kada je pokušaje falsifikovanja ruske istorije nazvao „sve oštrijim, zlim i agresivnijim“.

Treba razumeti: ovaj fenomen nije nov. Radovi na rušenju izvođeni su vekovima. Pokornost Zapadu, pogrdni odnos prema svemu što je povezano sa Rusijom i ruskim narodom, zabeleženo je u pisanom nasleđu mnogih, kako bismo sada rekli, vođa javnog mnjenja 18-20. veka.

Svest o uzrocima tragedija koje je doživela naša zemlja obavezuje društvo, vlast, organe za sprovođenje zakona i bezbednosne agencije da deluju proaktivno. Kao i medicina, koja je sposobna da na vreme otkrije i suzbije ćelije malignih tumora i time spase telo u celini, svi mi treba da se efikasno suprotstavimo počecima terorizma i ekstremizma u ranim fazama, borimo se protiv podstrekača masovnih nemira u ime očuvanja mirnog, kreativnog i stabilnog života.

Zato nemamo pravo da zaboravimo tragične trenutke naše istorije, vremena krvavih revolucionarnih katastrofa, razornih ratova, intervencija i drugih akata spoljne agresije.

Danas, prema rezultatima socioloških istraživanja, ogromna većina (skoro 80 ​​odsto) anketiranih Rusa veruje da je istorija Rusije, u jednoj ili drugoj meri, podložna iskrivljavanju stranih falsifikatora. Više od polovine ispitanih reklo je da je naišlo na namerno manipulisanje događajima u ruskoj istoriji. Glavni cilj ovakvih fikcija, prema mišljenju ispitanika, jeste da se promeni svest ljudi i liši istorijskog pamćenja. Govoreći o istorijskim događajima kojima je potrebna zaštita od namernog izvrtanja, ispitanici posebno ističu događaje iz Drugog svetskog rata.

Ovo nije iznenađujuće. Politički angažovani istoriografi u mnogim zemljama ćute o ulozi SSSR-a u oslobađanju svojih naroda od fašizma, koristeći preporuke Vašingtona, koji insistira da to nije uradio Sovjetski Savez, već njegovi „saveznici“. Izbavljenje od ugnjetavanja Hitlerove Nemačke ili militarističkog Japana takođe je predstavljeno kao rezultat želje naroda za nezavisnošću. Rusija, kao istorijska naslednica SSSR-a, okrivljena je za događaje iz tih godina i izmišljaju se razlozi za iznošenje raznih vrsta potraživanja prema njoj.

Značajno je da su na političkom nivou, uključujući i pravne akte, ugrađena lažna tumačenja i ocene konkretnih istorijskih događaja. Postoji mnogo primera: zakoni o holodomoru – genocidu u Ukrajini, rezolucije Evropskog parlamenta, koje podjednako okrivljuju nacističku Nemačku i Sovjetski Savez za izbijanje Drugog svetskog rata. U obrađenoj svesti miliona običnih ljudi u postsovjetskim i postsocijalističkim zemljama, vojnici Crvene armije – oslobodilačke vojske – već su postali zločinci i okupatori.

Opet treba napomenuti: ovo nije počelo juče, pa čak ni u ovom veku. Davne 1947. godine pesnik Aleksej Surkov, koji je prošao kroz ratni lonac, opisao je to zapanjujuće tačnim stihovima u pesmi „Podignite glas, pošteni ljudi!“:

Zapisi učene uši, 
čiji su preci mučili Galileja i 
spalili Đordana Bruna, postaju sve bešnji i drskiji. 
I laži vise kao rđava magla 
nad glavom sveta. 
I čujete sve glasnije i glasnije preko okeana 
Jučerašnji urlik Berlina.