GLASAČI HOĆE DA SE BRISEL MANJE MEŠA: Građani EU izlaze od 6. do 9. juna na glasanje za novi saziv EP

Praktično jedini izbori na kojima se nešto odlučuje na zajedničkom nivou, a to su oni za Evropski parlament, prava su prilika da građani iskažu svoje nezadovoljstvo. I, sve sondaže ukazuju da će se upravo to i dogoditi.

Ispitivanja javnog mnjenja širom Starog kontinenta pokazuju da će krajnja desnica, konzervativci, nacinalnisti i druge evrospektične formacije doživeti pravi bum posle izlaska žitelja Unije pred glasačke kutije od 6. do 9. juna. Građani su se, jednostavno, umorili od politički korektnog diskursa u kome je život zamišljen kao rascvetala prolećna bašta, dok je realnost svakodnevice sasvim drugačija.

Jedan od idealnih primera takvog raskoraka su, na primer, flajeri koji su deljeni građanima Pariza u vezi s tim kako će divno izgledati bulevari kada se tri saobraćajne trake budu svele u jednu, a brzina ograničila na 30 kilometara na sat, da bi svi disali čist vazduh. Na zamišljenoj fotografiji vide se nekoliko udaljenih automobila, veseli biciklisti i ozelenele krošnje.

Realnost je sasvim drugačija. Bulevari su prezakrčeni od načičkanih vozila, a s kraja na kraj preriferije grada potrebni su nekada i sati stprljenja. Alternativa u vidu gradskog prevoza često zakaže, ne poštuje se vozni red, malo-malo pa nastupe štrajkovi, a nebezbednost sprečava roditelje da svoju maloletnu decu bezbrižno puštaju da se noću sami voze… Sav taj raskorak odražava se sada na projekciju poslaničkih mesta.

Šta tek reći za mnogo ozbiljnije teme. Migranti su postali kost u grlu nezaposlenima koji u njima vide nelojalnu konkurenciju. Novac poreskih obveznika se nemilice troši na promišljanja "mislećih grupa" koje, iz ugla kritičara njihovog rada, samo prodaju maglu, dok je sve manje bezbednosti i prosperiteta.

Zvuči irealno, ali krajnja desnica se zalaže i za mir, dok su glavni zagovornici ratova levičari i ekolozi. "Crveni" i "zeleni" bi da do mira da dođu preko rata, a "crni" preko dijaloga i pregovora.

Što se tiče socijaldemokrata, demohrišćana i liberala, njihova politka koja bi mogla da se često stavi pod jedan centristički šešir, sve više zamara građane zbog svemirske udaljenosti od istinskih životnih problema sa kojima se svakodnevno susreću građani EU. To su često oni političari koji nemaju pojma koliko košta vekna hleba.

Ekolozi su naročito na tapetu, svojim upornim insistiranjem na čistom životu u svetu u kome se vodi svakodnevna borba za preživljavanje. Nedavni žestoki štrajkovi evropskih poljoprivrednika, u kojima su nezadovoljni ratari rušili sve pred sobom, pokazali su da je birokratija dosegla svoj maksimum. Mnogi zemljoradnici otvoreno poručuju da će svoj glas dati krajnjoj desnici.

Francuska je flagrantan primer za to. Daleko na prvom mestu je Nacionalno okupljanje koje vode predsednik Žordan Bardela i šefica poslaničke grupe u nacionalnoj skupštini Marin Le Pen, sa čak 33,5 odsto glasačke intencije. Miljama daleko, s upola manje potencijalnih glasova, nalazi se Makronova predstavnica Valeri Eje sa 16 posto, dok joj za vratom "diše" socijalista Rafael Gliksman sa 14 procenata. Krajnje levičarski Nepotčinjeni koji odlučno brane Palestinu i republikanci dosežu tek do 7 odsto, a pola procenta ispod su Marion Marešal iz krajnje desničarskog Ponovnog osvajanja i ekolozi.

Bardela, koji se protivi ekskalaciji sukoba s Rusijom, popustljivoj politici prema delikventima i papirologiji briselske administracije, već je rekao da će od francuskog predsednika Emanuela Makrona zatražiti da raspusti nacionalnu skupštinu i raspiše vanredne izbore, ukoliko se na izborima za EP potvrde pretpostavke iz sondaža. 

Klasične republikanske formacije kasno su shvatile da ne treba ekstremima da ostavljaju da se bave čišćenjem društvenog taloga, već da to same treba da urade, ali je do ovog trežnjenja došlo kasno. Narod više voli original od kopije.

Prema nekim projekcijama, nacionalnističke partije bi moble da pobede u čak 9 evropskih zemalja: Francuskoj, Italiji, Holandiji, Poljskoj, Austriji, Mađarskoj, Belgiji, Češkoj i Slovačkoj. Tamo gde ne budu prvi, biće drugi ili treći, i predstavljati značajan teg na političkoj vagi, kao u Nemačkoj, Španiji, Porgugaliji, Finskoj, Švedskoj, Rumuniji, Bugarskoj, Estoniji ili Letoniji.

U Italiji, nacionalni konzervativci iz "Italijanske braće" premijerke Đorđe Meloni vode s 27 odsto glasova. U Holandiji, na čelu je "Partija za slobodu" Gerta Vildersa sa 22 odsto. U Belgiji, vodi "Flamanski interes" sa 27 posto. U Austriji, s isto toliko glasova, prva je Slobodarska partija Austrije.

Ove stranke još ne mogu da poremete ravnotežu koju u EP prave vodeće struje, ali je značajno da ostvaruju veliki napredak, dok na domaćim scenama stvaraju pravu malu izbornu revoluciju. 

Prema poslednjim evropskim sondažama, krajnje desničarska evropska formacija Identitet i demokratija mogla bi da računa na 68 poslaničkih mesta u budućem sazivu EP, uz njih ide 78 neopredeljenih deputata i 75 konzervativaca, što predstavlja snagu od čak 221 nacionalističkog evropskeptika od ukupno 720 mesta u EP. Desničarski "narodnjaci", čiji predstavici često poslednjih meseci po evropskim državama "pozajmljuju" radikalne ideje o zavođenju reda od ekstremnije orijentisanih desničarksih kolega, vode sa 180 mesta. Socijaldemokratama se predviđa 138 poslanika, a centristima iz formacije "Obnovimo Evropu" 86. Ekolozi bi mogli da imaju snagu od 56 poslanika, a krajnja levica 39.