POSLE PROMENE POLA IMA I KAJANJA? Svet suočen sa izazovima oko transrodnih pitanja, stručnjaci poručuju - maloletnici ne treba da odlučuju
TRANSRODNA pitanja, naročito promene pola i posledice koje ove intervencije mogu da imaju za društvo, ali pre svega za pojedinca, teme su koje u poslednje vreme ozbiljno zaokupljaju javnost.
Foto: Shutterstock
Dok s jedne strane ima sve više tolerancije, s druge se pojavljuju još tvrđi stavovi nego, recimo, liberalnih sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Sve dobija sasvim drugu dimenziju ukoliko se neko, još, pritom pokaje posle izvršene operacije. A, ima i takvih. I to sve više.
Kada se neko rodi u "pogrešnom" telu, kreće neprestana borba za njegovo prihvatanje u sredini u kojoj živi, što najradikalni deo prosečnog, običnog sveta, teško može da razume. Ima i onih koji tako daleko odu u svoj borbi za odabrani život da se, na kraju, osmele i na operaciju promene pola. A put do toga, i posle, posut je trnjem.
Broj izvršenih zahvata je u konstantnom porastu. Drastično upada u oči da je godište podnosilaca sve mlađe. Poneki koji podnesu zahtev imaju tek 13 godina. To, naravno, rade uz saglasnost roditelja. Tome doprinose sve liberalniji zakoni, kao i sve slobodnija postavka na društvenim mrežama.
Prema zvaničnim statistikama u Francuskoj je, na primer, samo u 2022. godine izvršeno 569 intervencija, od čega je 284 osobe tražilo da postanu muško, a 285 žensko. U Belgiji je podneto 530 molbi. U Švajcarskoj, čak 1.171 – od toga, 616 su muškarci koji su postali žene, a 555 žene koje su dobile muški pol. Posle usvajanja zakona koji dozvoljava promenu pola regularnom administrativnom procedurom, broj zahteva za promenu pola u Španiji je prošle godine porastao za 400 odsto. Godine 2002. bilo je 1.306 molbi, a prošle – 5.139. To je gotovo 15 osoba dnevno. Pre 20 godina, pol u ovoj zemlji promenile su samo tri osobe. Ilustracija Shutterstock
"Parizjen" piše da je broj zahteva u Francuskoj takođe "eksplodirao" i da je udesetostručen u poslednjoj deceniji. Onih koji su zatražili da započnu proceduru u 2020. godini bilo je čak 9.000. Među njima je sve više mladih, uglavnom uzrasta od 18 do 35 godina, ali ima sve više i maloletnika. Njihov broj je dvadeset puta veći u istom periodu.
- O čemu možemo da odlučimo kada imamo samo 15 godina? – prenosi ovaj list pitanje ginekologa Nikol Atea, koja se bavi ovim pitanjem.
Zbog toga se u celoj Evropi sve više pojavljuju zahtevi udruženja i institucija da se s hormonalnim tretmanom i operacijama sačeka bar do punoletstva. Kao primer se navodi Švedska koja je prva uvela liberalne zakone u ovom domenu, još sedamdesetih godina prošlog veka, a sada je povukla ručnu kočnicu i zabranila hormonsku terapiju za maloletnike. Velika Britanija razmišlja u sličnom pravcu. U Francuskoj je osnovano udruženje roditelja pod nazivom "Ipomoni" po grčkoj reči za "strpljenje", za zahtevom da se deca zaštite od zaraznog socijalnog konteksta u ovom domenu.
U izveštaju koji je objavljen 2022. godine, Francuska medicinska akademija je pozvala na oprez i po prvi put pomenula pojam "detranzicije", odnosno zahteva za vraćanje starog pola, koji se javljaju u pojedinim slučajevima. Takvih je sve više, shodno i sve većem broju zahteva za promenu pola. Akademija je zato zatražila da se psihološko praćenje pre hormonalnog tretmana i hiruškog zahvata poveća.
MALOLETNICI DA NE ODLUČUJU
TRANSRODNA pitanja, naročito promene pola i posledice koje ove intervencije mogu da imaju za društvo, ali pre svega za pojedinca, teme su koje u poslednje vreme ozbiljno zaokupljaju javnost.
- Dete od 11 godina nije spremno da na mentalnom ili bilo kom drugom planu donese takvu odluku. To je samo uticaj sredine - kaže psiholog Marija Stojković za "Novosti". - Tek kasnije, kad dete shvati šta je uradilo, doći će do kajanja. Imaće haos u glavi, mučiće ga osećaj krivice, kajanja, stida i neprihvatanja sopstvenog identiteta kome je težilo. Mislim da je za takve odluke 14 godina prerano, iako je to, na primer, granica za maloletničku delinkvenciju. Deca treba da uživaju u detinjstvu, a ne da se upoznaju sa radikalnim idejama. U najranijem uzrastu veliki uticaj imaju mediji, društvene mreže, okolina, a punoletna osoba može da odlučuje o svom telu.
Promena pola u Srbiji je dozvoljena starijima od 18 godina, a prosečna starost naših transrodnih osoba koje se javljaju za operaciju konverzije genitalija je oko 23 godine. Pre 20 do 25 godina javljali su se stariji od 50. Poslednjih desetak godina kod nas je bilo sedam do osam osoba godišnje koje su prolazile kroz tranziciju genitalija, a sada ih ima od 12 do 14 godišnje.
- Maloletnici ne odlučuju o promeni pola i ta odluka nije jednostavna ni za mlade osobe niti za njihove porodice - kaže nam Elena Kuzmanović, psiholog i telesni psihoterapeut. - Zbog toga postoji čitav proces koji daje vremena za donošenje takve odluke, a pokušava da smanji posledice stresa koje osoba ima tokom tih mladih godina, posebno ako nema podršku okoline za istraživanje svog rodnog identiteta. Postoji niz koraka pre bilo kakvih ozbiljnijih intervencija i važno je da se porodica i stručnjaci upoznaju sa tim koracima. (D. M.)
Podaci o tome koji procenat zažali zbog promene pola varira, zavisno od toga ko ih prenosi i koja se metodologija koristi. Barata se brojkama od 1 do 8 odsto. "Parizjen" prenosi reči sociologa Arnoa Alesandrena sa univerziteta u Bordou da realno taj postotak iznosi od 1 do 2 odsto. Jedno meta-istraživanje izvršeno na velikom broju uzoraka 2021. godine u Španiji i Velikoj Britaniji pokazalo je da je od 7.928 osoba, želju za vraćanjem na staro izrazilo 77 njih, odnosno 1 odsto. Ali, ima i drugih podataka. Švedska studija iz 1990. godine taj postotak je utvrdila na 3,8, dok francusko istraživanje iz 2008. broj penje na čak 15 odsto. Oni koji imaju radikalniji odnos prema ovom zahtevu navode i veće procente. Prema podacima "Seks čejnx rigreta" tako se ovaj postotak kreće oko 20, uz podatak da je broj samoubistava u periodu od 10 do 15 godina od promene pola kod ovih osoba "20 puta veći nego kod ostatka populacije".
Zabrinjavajući je podatak "Parizjena" iz 2022. godine da čak između 20 i 40 odsto mladih kojih započnu hormonalni tretman između ostalog i zbog toga što lako bez recepta nabavljaju lekove, pre hiruške intervencije shvate da im to ne odgovara. "Figaro" navodi primer 26-godišnje devojke koja je najpre odlučila da postane muško, a posle silnih peripetija da ponovo bude žensko.
- Uništila sam svoje telo, misleći da će mi biti bolje. Više nemam grudi, nemam matericu ni jajnike – prenosi francuski list njenog svedočenje. Foto: Shutterstock
Zahtevi za "detranziciju", odnosno vraćanje u "stari" pol su, prema statistikama, daleko više zasnovani na spoljnim, nego na unutrašnjim pritiscima. Istraživanje koje je sprovela revija "LGBT zdravlje" iz SAD pokazalo je da su ovi faktori 82,5 odsto prema 15,9 u korist spoljnih uticaja. Prema podacima američkog nacionalnog centra za rodnu ravnopravnost, 36 odsto osoba je kao razlog navelo pritisak roditelja, 18 zahtev emotivnog partnera, a insistiranje šire porodice u 26 odsto slučajeva. Ostali razlozi su teško podnošenje tranzicije u visini od 33 odsto, diskriminacija u 31 odsto slučajeva i teškoće pri zapošljavanju u 26 odsto. Ima i finansijskih razloga, kao što su skupi tretmani u zemljama u kojima oni nisu obuhvaćeni socijalnim osiguranjem.
Unutrašnji razlozi za traženje dvostruke promene pola su psihološka nestabilnost, nemogućnost navikavanja na novi fizički izgled, ali i seksualna funkcionalnost, pa čak i vršenje fizioloških potreba. Prekidanje hormonalne terapije pre operativnog zahvata je daleko lakše, mada ni to nije bezazleno, a među onima koji se na to odluče ima i onih koji naprasno reše da žele biološki porod.
Proces "polne detranzicije" je daleko duži od procedure pri prvoj promeni pola i traje u proseku od 4 do 8 godina posle prvog zahvata. Zbog tih rizika, u evropskim zemljama uglavnom postoji stroga i dugograjna procedura koja vodi do promene pola. U Francuskoj, tako, odobrenje moraju da daju tri lekara – hirurg, endokrinolog i neuropsihijatar, a ceo postupak traje od godinu do dve. Ali, mnogi, kojima se žuri, idu na brze i ishitrene intervencije na udaljene destinacije na drugim kontinentima. Neki od njih se posle toga i pokaju.