EVROPLJANI IGNORIŠU MAKRONOVU REGRUTACIJU: U kojoj meri i kada bi evropski saveznici mogli da se osamostale od NATO

Francuski predsednik je želeo da ojača saradnju s budućom članicom NATO koja ima veoma razvijenu vojnu industriju, a tom prilikom insistirao je na odbrambenoj nezavisnosti Starog kontinenta, što je njegova stara ideja koja je, kako su prolazile godine, dobijala različite forme, ali se uklapala u viziju opšte suverenosti – na odbrambenom, ekonomskom, industrijskom, a ovih dana i na poljoprivrednom planu.

Prilično iznenađeno delovali su pitomci švedske vojne akademije kada im je francuski državnik izložio svoje viđenje autonomne Evrope, u vreme kada podgrevaju početnički entuzijazam u hvatanju zaleta za članstvo u NATO. Objašnjavao im je da su sve ove samostalnosti, nacionalna, evropska i severnoatlantska – kompatibilne, uz poruku da je Odbrambena Evropa neophodnost i da nije zamena za NATO.

- Želimo da biramo i osmišljavamo svoju budućnost, a ne da je delegiramo velikim silama, čak i kada su one naši saveznici. Pošto žive na drugoj strani okeana, ponekad je ovako jednostavnije – bio je pragmatičan Makron, upozorivši na preteranu zavisnost od Amerikanaca.

Poručio je, uzevši za primer Ukrajinu, da Evropa mora da bude spremna da reaguje, šta god se dogodilo i kakve god bile buduće odluke Vašingtona. Ukratko: bezbednost u Evropi je pitanje Evropljana. To sada naročito postaje ponovo aktuelno, u perspektivi kada bi Donald Tramp mogao ponovo da uđe u Belu kuću. U igri su i druge hipoteze, ako Vašington, recimo, bude previše pažnje obraćao na odnose s Kinom, a zanemario Evropu.

Po Makronu, suverene odbrane, kakva je Francuska s atomskim odvraćanjem, u službi su jake zajedničke evropske odbrane, a ona deo globalnog Severnoatlantskog projekta. Makronova ideja je da Evropljani, odnosno EU sa svojim kontinentalnim saveznicima, treba da imaju kulturu jedinstvene strategije i da predviđaju usalašene operacije, kao i da se kompatibilno naoružavaju, da bi se dobilo na efikasnosti.

Vizija državnika koji je imao i čuvenu izjavu o "kliničkoj smrti NATO" donekle se menjala, još od prvog obraćanja na Sorboni, kada je pomalo degolovski zagovarao evropsku vojsku. Angela Merkel je tada podržala Makronovu ideju, ali ne i neke članice EU, u prvom redu Poljska. Holandski premijer Mark Rute smatrao je da se sa tom idejom otišlo predaleko. Ni italijanska vlada Đuzepea Kontea nije htela da se pridruži projektu. Osim različitog stepena vezanosti za NATO, neke zemlje članice imaju u svojim ustavima istaknutu i neutralnost. Velika Britanija, je takođe bila protiv evropske armije, a pri tom je i izlazila iz EU.

Shvativši da nema potrebnu podršku za osnivanje evropske arimije, Makron je donekle korigovao smer i ostao u domenu kontinentalne samostalnosti, sa takozvanom "Evropskom inicijativom za intervencije", koja predviđa zajedničko delovanje na planiranju i izvođenju određenih akcija. Sada je u prvom planu Odbrambena Evropa, ali kao "evropski stub NATO". Tesnu saradnju sa Severnoatlantskom alijansom Makron nikada nije isključio. 

Odbrambena Evropa trebalo bi da se razvija paralelno s evropskom diplomatijom, sa željom francuskog šefa države da EU postane jedan od odlučujućih faktora pri traženju međunarodnih rešenja. Jednom rečju: ravnopravna sila sa SAD, Rusijom ili Kinom. Namera je da se na ovaj način ojača postojeća Zajednička bezbednosna i odbrambena politika EU iz Lisabonskog sporazuma, tako da brzo i usaglašeno može da se reaguje u krizama. Osnovan je fond, stvoren glavni štab, izvršena reforma Fronteksa stvaranjem pograničnog korpusa, ojačana struktura taktičke grupe koja broji najmanje 1.500 ljudi i može da se rasporedi u roku od 10 dana za delovanja do četiri meseca.

To je, svakako, malo za pravu vojsku. Što se tiče zajedničkog naoružavanja, izgradnjom jedinstvenog aviona i tenka, stvari su takođe usporene. Očekuju se tek oko 2040-2045. Do jedinstvenog delovanja zajedničkim oruđima proći će decenije, a zapadni savenici će, polako izgrađujući suverenost, očigledno još dugo morati da se oslanjaju na veliku sestru Ameriku.

AVION

POSLE neuspešnog pokušaja s Britancima, Francuzi i Nemci su krenuli u izgradnju zajedničkog borbenog aviona "Nove generacije lovaca" (NGF) koji pripada "Borbenom vazdušnom sistemu budućnosti" (FCAS). Pridružili su se i Španci, a očekuje se u punom obimu i Belgija. I pored lepih reči, budućnost letilice s pratećim dronovima je neizvesna. Došlo je do sukoba interesa između grupa "Daso" i "Erbas" koje učestvuju u proizvodnji i sklapanju budućih aviona. Tek nedavno je došlo do otopljavanja. Prototip su na aeronautičkom salonu letos u Buržeu, ipak, prikazali odvojeno, svako na svom štandu. NGF treba da zameni "rafale", "jurofajtere" i "F-18" od 2035. do 2040. godine.

TENK

Usporeno se napreduje i u ostvarivanju zajedničkog francusko-nemačkog tenka u okviru projekta Glavnog sistema za kopnenu borbu (MGCS). Pariz i Berlin su priču o sklapanju zajedničkog tenka započeli 2012. godine, a u konkretnu fazu se ušlo 2017. Francuzi žele da zamene "leklere", a Nemci "lepoarde". Prošle godine projekat je bio ozbiljno doveden u pitanje, kada su saveznici od Berlina masovno naručivali "leoparde 2" da bi ih isporučili Ukrajini, pa su Nemci u jednom trenutku razmišljali samo o modernizaciji ovog oklopnjaka. Pričalo se potom i o udruživanju Nemačke sa Švedskom, Španijom i Italijom na stvaranju sasvim novog tenka. Čak su se pojavili napisi da nemački kancelar Olaf Šolc odustaje od MGCS sa Francuzima. Potom je opet došlo do promene, kada je nedavno, krajem 2023, potvrđen zajednički francusko-nemački projekat, kome je u jednom trenutku gravitirala i Italija. Ako sve bude u redu. MGCS bi uz više prethodnih pomeranja datuma trebalo da zaživi u teoriji od 2040. do 2045. godine.