PAORE EU UJEDINIO PROTEST: Evropski ratari pred hartijom, formularima i računarima nedeljno provode između 9 i 15 sati

Osim što ih glava boli od sve skupljeg goriva i ekstremnih trgovinskih marži, ustali su, možda i ponajviše, zbog nepresušnog izvora briselskih normi koje im svakoga dana iznova, u sve većem broju, zagorčavaju život. Brikratska kap je prelila čašu zemljoradničkog strpljenja.

Počelo je u Nemačkoj, nastavilo se u Francuskoj, sada polako ključa u Španiji, Italiji, Poljskoj, Rumuniji. Bes se širi celim Starim kontinentom. Poljoprivrednike je ujedinio gnev zbog sve više taksi i nameta, nelojalne evropske konkurencije i, pre svega usled hrpe evropskih direktiva i dekreta koji obesmišljavaju ratarsku svakodnevicu. Lepo zamišljena pravila kojima bi trebalo da se zavede sve više reda, da znamo šta stavljamo na trpezu i unosimo u organizam, postala su, usled šume propisa, antiteza i besmisao samima sebi.

- Divno je to da poljoprivreda bude što čistija i zdravija, ali mi od toga, nažalost, imamo samo štetu – sažeo je preko ovdašnjih medija u prostu rečenicu sav apsurd današnje administracije jedan učesnik protesta. 

Istraživanje je pokazalo da poljoprivrednici pred hartijom, formularima i računarima nedeljno provode između 9 i 15 sati! Umesto da seju, žanju i uzgajaju, čak dan do dva svake sedmice zaranjaju u papire, ne bi li zadovoljili zahteve lokalne i evropske administracije. Paori su silom prilika i sami birokrate dugih 20 odsto svog ukupnog radnog vremena. Brzo postaje jasno zašto je to tako, ali se zna da jedna njiva može da bude obuhvaćena sa čak deset različitih zoniranja, zavisno od toga da li je zemlja osetljiva na nitrate, štiti li se biodiverzitet, ima li u blizini izvora, ptičjih nastambina... Poljoprivrednici ističu da su slova zakona ponekad kontradiktorna, kada se više pravila skupi na jednoj parceli.

Ratarska muka nalaže da poštovanje normi moraju administraciji da dokumentuju fotografijama. Istovremeno, ispunjavanje direktiva se kontroliše i snimcima iz satelita. Zemljoradnici ističu da najobičnije postavljanje ograde kojom bi se smanjili udari vetra ili sprečila erozija od kiše predstavljaju pravu glavobolju i sudar sa 14 različitih zakonskih akata. I, kao da to nije dovoljno, blizu devedeset odsto propisa stiže iz Brisela, a na to se doda još poneki administrativni list lokalne vlasti, da popuni prostor do sto odsto papirologije. Za to se potrude mnoga ministarstva – poljoprivrede, ekologije, zdravlja, za energetsku tranziciju...

Zemljoradnik mora da vodi računa o hiljadu stvari – od toga da li u prehrani životinja ima genetski modifikovanih biljaka, preko razrstavanja jaja i krompira po veličini, do poslednjih noviteta u izgradnji hala i njihovih izolacija na zvuk i mirise. Treba, u čizmama i sa vilom u ruci, mađioničarski da se udene u ruralni razvoj i modernizaciju.

Naročito teško pada zabrana pesticida koja umanjuje rod. Ekolozi, međutim, ističu štetnost ovakve hrane po ljude. Jedan od zahteva pobunjenih poljoprivrednika ovih dana je i da se više ne širi spisak proskribovanih pesticida. A najgore se tek sprema. Mnoge crne misli more kada pomisle na proklamovanu nultu toleranciju na ugljen dioksid do 2050, godine. Teško je zamisliti da će već za 25 godina njive orati električni traktori.

Poljoprivrednici danas rade i po 16 sati, sedam dana u nedelji, a da mnogi od njih na kraju meseca sebi ne mogu ni platu da isplate. Zbog svega navedenog, u poslednjih deset godina dvadeset odsto stavilo je katanac na farmu, a svi se u Francuskoj pitaju šta će biti za pet-šest godina, kada ih polovina od preostalih bude otišla u penziju, a neće imati ko da ih nasledi, zbog praktično nemogućih uslova rada.

Istraživanja pokazuju da su posle svega za dve godine na sebe ruku digli 253 poljoprivrednika i 43 poljoprivrednice. Zato zemljoradnike u protestu ovih dana javnost masovno podržava. Dobijaju aplauze, i to često od mladih ljudi, koji su svesni bezizlaza ka kome se krećemo. Kuda ide ovaj svet, ako smo dozvolili da ljudi koji nas hrane nemaju bar mizernu platu i koji se, zbog muka koje preživljavaju, ubijaju svakog drugog dana?

PRETERANO ADMINISTRANjE

Analitičari ističu da iza svake norme postoji dobra ideja i želja da se sektor unapredi, ali i naglašavaju da tako ne može da se ide u nedogled. Na ingeniozne ideje obično dolaze birokrate koje, posle podnevnog ručka, sede u toplim kancelarijama i smišljaju kojim bi sledećim paragrafom mogle da unaprede zdrav život, ne stavljajući se ni jednog trenutka u kožu onog koji to mora na terenu da primeni. Tako se stiže do astronomske količine obaveza koje je nemoguće ispuniti. Još bi s tim mogli da izađu na kraj industrijski lanci, koji imaju timove za proučavanje propisa i pravljenje dugoročne strategije, ali ne i običan paor.

NORME POJEDU SVAKU DOTACIJU

Koliko je rad na njivi danas nezahvalan posao, pokazuje činjenica da gotovo trećina evropskog budžeta otpada na Zajedničku poljoprivrednu politiku, i da će zemlje članice dobiti od 2023. do 2027. godine 264 milijarde subvencija, ali to nije dovoljno da bi se pokrili troškovi. Francuska, inače, kao zemlja koja ima najveću poljoprivrednu proizvodnju u Uniji (18 odsto) dobija i najveće dotacije, oko 45 milijardi, za navedeni period. Pomoć daje i država, francuska u proseku od 8 do 36 hiljada evra godišnje, ali ona je sve više uslovljena, pogodili ste, poštovanjem normi.