VEĆA PRAVA AUTONOMIJAMA: Istorijski iskorak Italije, koja usvaja zakon o drugačijem uređenju nadležnosti u državi
ITALIJANSKI Senat usvojio je predlog Zakona o primeni "diferenciranih autonomija", što znači da će veliki broj nadležnosti, sada u rukama države, preći na regione. Ostaje na parlamentu da glasa za završni korak.
Foto: AP
U Italiji postoje 23 pitanja paralelnog zakonodavstva, to jest zajedničke nadležnosti centralne države i regiona, koje će sada, na osnovu predloga Zakona o autonomijama, moći u potpunosti da snose regionalne vlasti. Predlog preraspodele nadležnosti na autonomije podrazumevao bi širok spektar pitanja, od međunarodnih odnosa do civilne zaštite, od energetike do zdravstvene zaštite, od naučnih istraživanja do zaštite životne sredine, preko transporta, kulture, spoljne trgovine, dopunske penzije.
Pobornik osnivanja autonomija već više godina je partija Matea Salvinija Liga, a kreator zakona je ministar za regionalne poslove i autonomije Roberto Kalderoli. Reč je o preraspodeli ovlašćenja, zahvaljujući drugačijoj podeli javnih resursa. Sprovođenje će se odvijati po članu Ustava 116, koji je promenjen 2001, a predviđa da regioni mogu da zatraže od države ekskluzivne nadležnosti u 23 oblasti. U Italiji postoji pet autonomija sa specijalnim statusom - Sicilija, Sardinija, Friuli Venecija Đulija, Trentino-Alto Adiđe, Vale Daosta. Foto: EPA
Regioni će moći da zatraže dogovor sa Vladom o prenosu nadležosti i novca. Diferencirana autonomija predviđa mogućnost zadržavanja dela poreskih prihoda ostvarenih na teritoriji za finansiranje usluga i funkcija. Stiglo se do neke vrste asimetričnog regionalizma, sa geometrijom koja od početka deli politički i administrativni svet na različitim nivoima.
Postoje oni koji su oduvek tvrdili da su veći administrativni protagonisti bili Lombardija, Veneto i Emilija Romanja, što možda i nije iznenađujuće, jer su to tri najbogatija regiona u Italiji. Zagovornici autonomija smatraju da ti regioni oduzimaju glavne nadležnosti državnog budžeta, kao što je zdravstvo. Sada i drugi imaju šansu da se približe njima.
Strah od raskola i "pucanja"
Oni koji podržavaju diferencirane autonomije tvrde da veća odgovornost regiona može da doprinese većoj efikasnosti, dok oni koji su protiv, strahuju da će decentralizacija naposletku potencirati, već očigledne, društvene i teritorijalne razlike u zemlji. Strahuju da će se stići do "nepopravljivog raskola između siromašnih i bogatih regiona", kako smatra deo italijanske opozicije.
Ali, proces dobijanja autonomije neće biti jednostavan. Pripisivanje autonomije regionima dozvoljeno je samo pod uslovom da se nivo usluga predviđenih ustavom utvrdi, podrazumevajući minimalni nivo usluga koje će se građanima pružati na jedinstven način na celoj teritoriji Italije. Da bi se izbegla ekonomska neravnoteža između regiona koji prihvate autonomiju, i onih koji to ne žele, plan predviđa mere izjednačavanja, odnosno dodatna sredstva od severa do juga zemlje. Procedura za postizanje sporazuma između države i regiona mora da traje najmanje pet meseci, ugovori mogu da se protegnu na 10 godina uz obnavljanje, a mogu i da se raskinu, uz najavu od najmanje 12 meseci.