OBLACI POSTAJU PRIVATNA SVOJINA: Izazivanje kiše na jednom mestu, smanjuje je na drugom i stvara - pobednike i gubitnike
NEMA, maltene, nijednog čoveka na planeti koji ne udiše zagađen vazduh! Ovo se tvrdi u izveštaju Svetske zdravstvene organizacije za odlazeću godinu, u kom se precizira da čak 99 odsto planetarne populacije disanjem unosi u organizam nezdrave količine mikročestica. Procenjuje se da je 2019. oko 6,7 miliona smrtnih slučajeva obolevanja širom sveta bilo direktna posledica zagađenja vazduha iz okoline i domaćinstava. Ovo bi, između ostalog, tvrde svetski stručnjaci, moglo da bude posledica i - zasejavanja oblaka.
Foto: Novosti
Pakistanska metropola Lahore sa 11 miliona stanovnika i najgorim kvalitetom vazduha na svetu pokušala je da ga očisti nedavno, prvi put koristeći veštačku kišu, nastalu "zasejavanjem oblaka". To je bio poklon Ujedinjenih Arapskih Emirata, koji već dve godine koriste ovu metodu, tako što bespilotne letelice, opremljene instrumentima za emitovanje električnog naboja i senzorima, lete na malim visinama i isporučuju električno punjenje molekulima vazduha. Tehnologija nije nova, ali jeste kontroverzna:
- Ako izazovete kišu na jednom mestu, smanjićete je na drugom, što bukvalno stvara pobednike i gubitnike - upozorava za Dojče vele Dejvid Kejt, profesor primenjene fizike na Univerzitetu Harvard. - Zbog toga se vodi diskusija o tome kome pripadaju oblaci.
Španski meteorolog Hoze Miguel Vinjas tvrdi da je "geoinženjering, uključujući i zasejavanje oblaka, opasan eksperiment".
- Može da se otme kontroli i izazove neželjene posledice - smatra on.
Da bi pala kiša, potrebni su oblaci, ali u mnogim sušnim regionima nema ih dovoljno. Zasejavanjem oblaka, koje je moguće iz aviona, dronova, ili sa zemlje, ubrzava se kondenzacija vodene pare, koja, potom, pada na zemlju kao kiša ili sneg. Najčešće se za zasejavanje koristi srebrni, ili kalijum jodid i suvi led (čvrsti ugljen-dioksid), ali i tečni propan koji se širi u gas. Sve je popularnija i upotreba obične, kuhinjske soli.
- Vodena para unutar oblaka biva nadmudrena i počinje da formira kapljice oko zasejanih čestica - objašnjava Hoze Miguel Vinjas, meteorolog španske firme "Meteored", koja upravlja veb-stranicama o vremenskoj prognozi u više zemalja.
Rusija ovu metodu odavno koristi. U aprilu 1986. piloti sovjetskog vazduhoplovstva su tim postupkom izazvali kišu u oblacima koji su se, posle havarije u nuklearki Černobilj, kretali ka Moskvi, i tako sprečili dolazak radioaktivnih oblaka do gusto naseljenih gradova. Amerika je, u prošlosti koristila istu metodu, međutim, i kao oružje. Na primer, u Vijetnamskom ratu je na taj način produžila sezonu monsuna, pretvarajući zemlju u blato, što je poremetilo lanac snabdevanja i zaustavilo napredovanje neprijateljskih jedinica.
Počeci sporne tehnologije
PRVE pokušaje "zasejavanja oblaka" napravili su 1946. u SAD naučnici iz istraživačke laboratorije "Dženeral elektriksa". Danas se njihova metoda koristi u mnogim zemljama sveta, uglavnom za izazivanje kiše tamo gde je suša, ali i radi pročišćavanja vazduha. Najveći sistem zasejavanja oblaka postoji u Kini, ali se koristi i u Indiji, Indoneziji, Iranu, Izraelu, Bugarskoj, Francuskoj, Španiji, Austriji, Slovneiji i Nemačkoj. Troškovi zasejavanja oblaka se kreću oko 330.000 evra.