ŠTA BI BEZ MARIJE KIRI I BRAĆE KARABATIĆ? Novi zakon o migrantima menja viševekovnu tradiciju u zemlji potomaka Gala

Slavili bi uspehe bez braće Karabatić, ne bi uživali u nacionalnim herojima koje su im iscrtali očevi Asteriksa i Obeliksa Albert Uderco i Rene Gošini, dok bi im na ekranima falili Izabel Ađani i Luj de Fines. Propustili bi mudre reči koje su iskazali Maks Galo i Ežen Jonesko, ostali bi bez akademika Vladimira Veličkovića, premijera Manuela Valsa, ministarke Rašide Dati i gradonačelnice Pariza An Idalgo. Spisak "domaćih stranaca" je predugačak.

Francuska je odvajkada bila "zemlja tla", a ne "zemlja krvi". To je bio njen zaštitni znak. Dođoši su ovde prihvatani  oberučke, činili su korpus nacije, bivali često njen najbolji deo. To što su donosili sa sobom intergrisali su u veliku francusku kulturu koja je time postajala još veća. Ovo je valjda jedina zemlja na svetu u kojoj može da se živi sa deset pasoša istovremeno, ali i ni sa jednim, kao apatrid.

Kao grom iz vedra neba dobar deo francuske nacije ošinula je vest da ubuduće deca rođena u Francuskoj od roditelja stranaca više neće automatski dobijati državljanstvo, već će za to morati s punoletstvom da pišu posebne molbe, da ih birokrate prime u naciju u kojoj su rođeni, gde su odrastali, dobijali prve vakcine, išli u školu, družili se, zaljubljivali. Za sve je kriv onaj minorni ali prilično nepodnošljiv deo pridošlica koji je ove pogodnosti izvrgnuo ruglu i doveo ih na rub besmisla. Krađe, ubistva, uvezeni nepisani zakoni u zapuštenim predgrađima, nepoštovanje zemlje prihvata, ruganje nacionalnim simbolima, ojačali su desničarska opredeljenja da se tome jednom stane na put.

Francuske centrističke vlasti, koje nemaju većinu u skupštini, pokušale su da najpre ponude verziju zakona koja bi dolazak stranaca desničarski otežala, ali njihov ostanak levičarski olakšala. Ovu pruženu ruku ali i sedenje na dve stolice, nisu prihvali ni levica, ni desnica. Prvi su smatrali da je zakon preoštar, drugi da je preblag. Imajući u vidu da je predsedniku Emanuelu Makronu bilo veoma stalo da se zakon usvoji, valsti su na nekoga morale da se oslone. Novim manevrom, zakon su prebacile u Senat gde je desnica jača, pa je mešoviti odbor dva predstavnička tela, Senata i Skupštine, na kraju sačinio dokument koji je, izgleda, najviše bio po volji krajnjoj desnici.

Ovo je, valjda, prvi put da premijer Francuske priznaje da su neki delovi zakona antiustavni, iako ih je vlast sama predložila, kao što je to ovih dana poručila Elizabet Born. Da li je to bio samo "trik" da se dobije većina, pre nego što Ustavni savet ne pročisti "višak", tek ostaje da se vidi. Ali, na tapetu su se našle mnoge stavke iz izglasanog zakona. Teško će, na primer, moći po Ustavu, a tek politički i moralno, da prođu ubacivanje nacionalne supremacije pri dobijanju socijalne pomoći ili izbacivanje pomenutog prava na sticanje državljanstva na tlu rađanja i neprekidnog življenja.

Pokušaj da se pridošlicama bez prava boravka uskrati kompletna besplatna medicinska pomoć, u startu je propao, pa je vlast ovu vruću temu izdvojila za poseban zakon i debatu sledeće godine, ako uopšte dođe na red. Jer, bolest ne bira da li neko ima "papire" ili ne. Veliko je pitanje da li će kod ustavnih tumača proći i klauzula o oduzimanju već stečenog državljanstva, čak iako je to predviđeno za ubice s predumišljajem čuvara reda i nosilaca vlasti. Istoj cenzuri mogao bi da bude izložen i član zakona o utvrđivanju trogodišnjih kvota za broj stranaca koji mogu da budu primljeni na nacionalnu teritoriju. Jer, ljudi i njihove sudbine nisu običan broj.

Žučno negodovanje u akademskom svetu izazvalo je i utvrđivanje višegodišnjih kvota za strane studente, van teritorije EU, za šta i sam predsednik Makron priznaje da to nije mera da se baš "skače od sreće do plafona". Ogroman broj studenata i doktoranata dolazi ovde iz celog sveta. Dekani su se razljutili, ističući da će se tako ugroziti kvalitet univerzitetskih dostignuća i smanjiti naučna kompetitivnost Francuske. Šta bi o tome rekla rođena Poljakinja Marija Kiri?