U ZATVOR ME STRPALI DA OMETU SUSRET PUTINA I TRAMPA: Ispovest Marije Butine, poslanice Dume, o privođenju u Helsinkiju

Američka štampa uzavrelo je izveštavala o tajnim aktivnostima ruske aktivistkinje dubo­ko infiltrirane u ame­ričke političe krugove, dok je Kremlj tvrdio da je pozadina ovog skandala pokušaj minimiziranja pozitivnog efekta sa­stanka dva predsednika. Butina se u razgovoru za "Novosti" priseća svog boravka u SAD i trenutka kada je saznala da je ruski špijun. U zatvoru je pro­vela oko godinu i po da bi po povratku u Rusiju počela da se bavi poli­tikom. Sada je poslanik ruske Dume.

Za Vašington ruski špijun visokog ranga, za Moskvu nedužno utamničeni državljanin Rusije čiji slučaj je razgolitio američku duboku državu. Gde je istina?

- Kako u takvim sluča­jevima kažu, "istina je u očima posmatrača". Ali u ovom slučaju, priču vezanu za moj pritvor u potpunosti su izmisli­li Amerikanci, a istinu, po običaju, prilagodili svojim potrebama. Zemlja koja sebe smatra hegemo­nom i superiornom u od­nosu na druge, u meri da je čak spremna da zgazi i Boga, diktira pravila i kategoriše ljude po svom nahođenju. Proglašena sam visokorangiranim ruskim špijunom, ali nisu mogli da dokažu nijedno delo i na kraju, umesto 15 godina, odle­žala sam samo 15 meseci. Mislite li da bi im pro­makao i jedan zarez u do­kazivanju da sam špijun?

Da li ste mogli da pretpostavite da će se studijsko putovanje u Ameriku završiti skandalom međunarodnih razmera?

- Takav scenario sigur­no nisam mogla ni da za­mislim, a da sam uhapše­na na dan prvog susreta Putina i Tramp saznala sam u zatvoru. Sećam se da su moji advokati pita­li FBI da li je ovo slu­čajnost. Postavili su pi­tanje insinuirajući da je razlog mog hapšenja bio pokušaj diskreditacije pregovora Trampa i Pu­tina, na kojima je Tramp bio prilično naklonjen ideji obnovljanja odnosa sa Rusijom. Pregovori su prekinuti zbog infor­mativne pozadine hap­šenja nedužnog ruskog državljanina, a sa strane američke javnosti - strašnog i zlog Putinovog špijuna - što je ometalo dijalog lidera dve svet­ske sile.

U kojoj meri se pravila političke igre razlikuju i Americi i Rusiji?

- Nikada nisam ulazila u visoke političke krugo­ve. Naprosto, živela sam život u skladu sa svojim interesovanjima. A to zna­či da je za mene kao osobu sa tri diplome, koja poti­če iz učiteljske porodice, prioritet bio odbrana magistarskog rada. Komu­nicirala sam sa ljudima koji su predstavljali in­telektualnu elitu u SAD i to su mi kasnije pripi­sali kao pokušaj uticaja na izbore, što je potpuni apsurd. Pravila politič­ke igre u Americi i Rusi­ji se radikalno razlikuju. Amerika celom svetu sebe predstavlja kao zemlju ko­ja je "obrazac slobode", u kojoj svaki pojedinac mo­že da se ostvari, slobod­no izražava i kreće.

Ja sam se toga držala i, kao što vidite, završila sam u zatvoru.

Šta se dešavalo iza zatvorenih vrata i kako je izgledao boravak u američkom zatvoru?

- Ispričati kako izgle­da boravak u američkom zatvoru je teško. Zato sam napisala knjigu "Zatvorski dnevnik" i ona je prevede­na i na srpski jezik. U njoj sam ispričala najintimnije detalje vezane za bo­ravak u zatvoru. U trenut­ku kada sam pisala nisam imala ideju da će to biti publikovano već sam jedno­stavno radila ono što mi je deda zaveštao - da vodim porodičnu hroniku. Ali, ispostavilo se da će kada sam puštena na slobodu, ovi zapisi postati knjiga i to poučna. Pisala sam o svom bolu da niko i nikada ne bi prošao kroz isto.

Optužba da ste ugovarali sastanke Putina i Trampa u američkoj javnosti je tretirana kao prestup najvišeg reda. Zašto je ovo jedini savez koji nikada ne bi smeo da zaživi?

- Nikada nisam ugo­varala sastanak između dvojice predsednika. Podsećam da se njihov susret dogodio u Helsin­kiju 15. jula 2018. na dan mog hapšenja. Zalažem se za narodnu diplomatiju i smatram da ljudi treba da budu prijatelji u okviru, na primer, studentskih razmena. Nama, vama Sr­bima i generalno pravo­slavnima, važan je na­rodni dijalog, on je uvek stabilniji od dijaloga političara čije se pozi­cije menjaju, dok su stavo­vi i mišljenja običnih ljudi mnogo postojaniji.

Kako iz perspektive nekog ko je dobro upoznat sa nijansama američke politike tumačite interes Vašingtona za rat u Ukrajini?

- Vašington nije za­interesovan za Ukrajinu. Vašington je zaintereso­van za projekat "anti-Ru­sije". Kolike su razmere njihove netrpeljivosti prema nama spoznala sam kada sam se jednog dana, veoma srećna, vraćala sa univerziteta. Toga dana je lansiran satelit. Za mene, dete odgajano u do­brim sovjetskim tradi­cijama, to je bio simbol da će čovečanstvo ko­načno otkriti istinu o bezgraničnom svemiru. U SAD je ovaj dan obeležen kao dan koji bi trebalo da provedeš sakriven ispod stola. Radije su stvarali mit o ruskoj pretnji.

Šta je to u prirodi Rusa što prosečan Amerikanac nikada neće razumeti?

- Prijateljstvo i prav­doljubivost. Amerikanci razumeju zakone i pra­vila. Čak i kada je reč o obećanju datom Gorbačovu da neće širiti NATO, oni kažu: "Pa, sa obeća­njima nikad ne znaš, ali sam dokument ne postoji". Razumeju samo pa­pir. U Rusiji, za Ruse, za pravoslavne hrišćane, pravda je ponekad iznad zakona. Između tih po­gleda postoji beskonačan jaz. Stoga nas verovatno nikada neće razumeti, a možda ni mi nećemo njih.

Učestvovali ste u humanitarnim akcijama usmerenim na pomoć SVO. U kojoj meri ruski narod stoji iza svoje vojske?

- Ruski narod nepoko­lebljivo podržava svoju vojsku. To odgovorno tvr­dim jer vidim na primeru ruskih regiona. Posla­nik sam Kirovske oblasti i svi zajedno, umreženo, radimo, sakupljamo kom­plete prve pomoći, sve drugo što treba. Dok su muškarci na frontu, mi radimo u Komitetu poro­dica vojnika Otadžbine. Sa suprugama i majkama vojnika zajedno odgajamo decu, organizujemo pra­znike i pomažemo im u teškim vremenima. To je ono što se naziva op­štom podrškom.

Susret sa Navaljnim koji boravi u kaznenoj koloniji izazvala je nemalu pažnju svetske javnosti. Kakav utisak ste stekli o ovom borcu protiv Putinove vlasti?

- Navaljni se žalio i pokušao da diskredituje instituciju društvenih aktivista koji su otišli da provere uslove u pri­tvoru. Rekao im je da je sve u redu, a kada su otišli, preko svojih advokata na njihove adrese uputio je veoma uvredljive reči. Otišla sam da se uverim kako je zaista tamo i čo­veka koji se žalio da ne može da hoda zatekla sam kako šeta po paviljo­nu, vređa i odaje utisak zdrave i agresivne osobe. Pritom, njemu je pružena sva medicinska po­moć, ali to nije ono što je on želeo. Da li ste se zapitali zašto na snim­ku moje posete Navaljnom on ne postoji? Zato što je zabranio da postavim snimak sa njim jer me je pre toga nazivao rečima koje nisu bile uvredljive samo za mene.

Vređao je moju porodicu, rodite­lje... Utisak je da je to zao i hladan čovek koji ne ma­ri za ljude. Poštedi nas Gospode takvih lidera.

Novinari platili ceh

A Bavili ste se i temom progona ruskih novinara u zemljama postsovjet­skog prostora. Koliko je njih platilo cenu svoje privrženosti Rusiji?

- Teško je reći koliko je ruskih novinara platilo za lojalnost Rusiji. Ali, pribaltičke zemlje su usvojile posebne zakone za one čiji se stavovi poklapaju sa razmišljanjima Rusije. Za ovo sada postoji krivična kazna. Stoga, na žalost, moram reći da takvih ljudi ima mnogo, a verovatno će ih biti još više. Pomažemo koliko možemo. Generalno, mislim da treba da napuste te zemlje. Moramo da razvijamo našu majku Rusiju i ovde, pored naših sunarodnika, gradimo srećno društvo.