OTIMALI MALE INDIJANCE, DA IH PREOBRATE: Potomci za "Novosti" o višedecenijskom zatiranju starosedelaca u SAD i Kanadi

MARTA 1768. godine indijanski dečak Hezekaj Kalvin napisao je, ko zna koje po redu, pismo direktoru katoličkog internata, gotovo hiljadu kilometara udaljenog od rezervata njegovih roditelja, da ga pusti samo na jedan dan kući, pa je posle toga spreman i da umre jer ga ionako bole i duša i telo a njegova pluća ne mogu da dišu. U potpisu: "Ostajem vaša neponižena i nezahvalna zmija, H. Kalvin".

Ovim provokativnim potpisom dečak je upravitelju poručio da nije uspeo da ga preobrati i da greši što želi da ga ponizi nazivajući ga zmijom jer Indijanci u svojoj tradiciji visoko poštuju sve životinje.

Pismo ovog dečaka, kao i na hiljade pisama malih Indijanaca koje je ondašnja federalna američka vlast već kao četvorogodišnjake odvodila u daleke internate kako bi ih za dve decenije poslali kući sa izmenjenim identitetom, dirnula je i zabolela naše sagovornike, potomke Indijanaca, Mišel Rehadžu, vanrednu profesorku na Odseku za engleski jezik i direktorku Kalifornijskog centra za starosedeoce na Univerzitetu Riversajd i Timotija Petita, profesora engleske i američke književnosti i kulture na Univerzitetu u Oklahomi, ali i studente novosadskog Filozofskog fakulteta i Američkog kutka u Novom Sadu. Njima je profesorka Rehadža prošlog četvrtka priredila predavanje "Pisma iz američkih internata".

Mračna istina iz internata u kojima je prema nekim podacima stradalo oko 20.000 dece, široj američkoj i svetskoj javnosti postala je poznata u maju prošle godine kada su ispod 53 internata u SAD i Kanadi otkrivene grobnice sa stotinama malih kostura. Tek sada se rade DNK analize, tek sada se posle decenija čekanja te porodice spajaju sa decom koja su zapravo rođaci njihovih predaka. I današnja deca odrastaju sa tom generacijskom traumom, roditelji im to prenose sa kolena na koleno. Na otkrivenim grobnicama rodbina je simbolično postavila svetiljke i po par dečjih cipelica.

Šta se dešavalo deci koja su uspevala da pobegnu iz internata?

MIŠEL: Bili su pod stalnim nadzorom sveštenika u crkvenim internatima ili policije u državnim školama. Pod prismotrom su bile i porodice. Prećeno im je da će im ubiti decu, a ako im ih i budu vratili, naređivano je da ne smeju ponovo da ih uče maternjem jeziku. Deca koja su uspevala da pobegnu bila su linčovana. Internati su namerno građeni daleko od indijanskih teritorija, na srednjem zapadu i jugu, tako da ako dete i pobegne bilo je nemoguće da stigne do svog plemena. Puno devojčica ali i dečaka bilo je silovano.

Kako su se deca koja su se iz internata vraćala uglavnom u kasnim dvadesetim godinama evidentirana na popisima?

MIŠEL: Tokom asimilacije već u 19. veku mnogi Indijanci prestajali su da se izjašnjavaju o svom poreklu jer je to imalo negativne posledice po njih. Teško su nalazili posao. Odvođenje dece u internate trajalo je decenijama, sve do sredine 20. veka.Generacije dece su odvajane od porodica i bivale asimilovane.Cilj je bio da se zatru jezik, rituali, tradicija... Sve to je nestalo, svi ti običaji generacijama pamćeni. Za to vreme, stariji ljudi su umirali jer nije imao ko da brine o njima.

Blizu 10.000 pripadnika plemena Seneka, iz kojeg potiču i vaši preci, žive danas u rezervatima u SAD i Kanadi. Da li su oni uspeli da očuvaju tradiciju?

MIŠEL: Nisam, nažalost, rasla sa jezikom Seneka. Majka je asimilovana, deda i baka umrli su pre mog rođenja, a moj otac je belac nemačko-američkog porekla. Tek na univerzitetu počela sam istraživanje i saznala da pleme Seneka ima samo 80 govornika tog jezika. Tokom korone dosta njih je preminulo, što je veliki udarac pokušaju da se oživi plemenski jezik. Moj pradeda Hju Kenon bio je u internatu, majka mi je pričala o tome. On je kasnije učestvovao u građanskom ratu, pa su bili u prilici da pronađu podatke o njemu.

Kakvo iskustvo su imali vaši preci iz plemena Seminola u Oklahomi?

TIMOTI: Moji prabaka i pradeda bili su u rezervatu Oklahoma, gde danas živi oko 30 plemena. Oni su poslednja generacija koja je preživela internate 1910. i 1920. godine. Porodica još čuva njihove slike iz tog vremena. Moja tetka zadužena je za čuvanje porodične istorije. Internati su bili samo nekoliko kilometara udaljeni od rezervata što je omogućavalo deci da češće viđaju porodicu, tako da oni nisu bili potpuno otuđeni. Njihovo iskustvo, koliko god da je bilo surovo, nije bilo toliko strašno kao dece daleko na istoku.

Ko je zaslužan što dobro govorite jezik svog plemena?

TIMOTI: Imao sam veoma mudru baku, zvala se Suzi Kolet Petit, koja je bila školovana i duboko uronjena u našu tradiciju. Svima nam je usadila osećaj ponosa na indijansko poreklo. U naš rezervat kada sam bio dečak dolazio je poštanski kombi s knjigama, baka ih je puno naručivala. Kada bi uzela knjigu, prvo bi mi čitala na našem plemenskom jeziku, potom na engleskom, a onda opet na našem da ga dobro upamtim. Uz sve to, bila je i veoma hrabra, često je pisala pisma političarima ukazujući im na težak položaj Indijanaca.

Među legendarnim poglavicama je i Crveni Mundir iz plemena Seneka. Ko u novom vremenu upravlja plemenima?

MIŠEL: U prošlosti u plemenima Seneka, a donekle i u plemenu Seminola, na snazi je bio matrijarhat. Žene su imale istaknuto mesto i poglavica je uvažavao njihovo mišljenje. Kasnije, kada je federalna vlada ukinula vladavinu žena i uvela patrijarhalno uređenje, formirani su plemenski saveti koji imaju dva najvažnija mesta - predsednika i potpredsednika.

Kako je uređen život u rezervatima, od čega danas žive vaši sunarodnici?

TIMOTI: Mnoga plemena imaju svoje fondove pošto su dobili pravo da se bave određenom granom industrije. Imaju mahom kockarnice, mogu da toče i prodaju alkohol, bave se i turizmom. Poslednje dve decenije prihodi su toliko veliki da oni mogu da ulažu u zdravstvo, obrazovanje, stipendije, predstavljanje svojih kultura. Mnogo toga se čini da se izgradi identitet plemena. Plemena vode računa o svojoj dijaspori gde god da se nalazi. I oni imaju svoje predstavnike u savetima. Na taj način broj članova raste.
o Jesu li plemena uspela da koliko-toliko odole nametanju zapadnih imena i prezimena?

TIMOTI: Svaka porodica u mom plemenu ima više prezimena. Moje ima francuski prizvuk, a zapravo kada je federalna vlada napravila prvi popis, amerikanizovala je i naša prezimena. Moje prezime je Petit Kada (zmija spremna za napad) ali je drugi deo odsečen. Sada postoji pokret koji radi na tome da vratimo stara prezimena.

Imaju li Srbi i Indijanci sličnih osobina?

TIMOTI: Imamo više sličnosti nego što sam mogao da zamislim.Ovo mi je drugi dolazak u Srbiju. Vi ste neposredan i srdačan narod, baš kao i mi. Rado pozivate goste u kuću, iz čista mira, bez trunke koristoljublja zovete čoveka na kafu. Nemate distancu ni prema strancima. Takva gostoljubivost u Americi, nažalost, ne postoji.

MIŠEL: Zajednička nam je istorijska trauma. Oduševili su me studenti profesorke Aleksandre Izgarjan, postavljali su vrlo inteligentna pitanja. Povukli su paralelu između odvođenja naše dece u internate i turskih janjičara koji su nasilno uzimali identitet srpskoj deci. Primetila sam u Novom Sadu i puno tabli ispisanih na srpskom, ali i na jezicima manjina. To je nešto što bi Amerikanci mogli da nauče od Srba.

Ubistva pod cvetnim mesecom

A Pola veka Indijanka Malo Pero čekala je izvinjenje Američke filmske akademije zbog uvreda jer je 1973. u ime Marlona Branda odbila Oskar zbog diskriminacije njenog naroda. Da li je Holivud konačno sazreo za prave priče o Indijancima?

MIŠEL: U nemim filmovima predstavljanje Indijanaca bilo je mnogo pozitivnije. Više indijanskih glumaca i režisera zastupljeno je u nemoj američkoj kinematografiji na važne teme - učešća u Prvom svetskom ratu, mešanih brakova Indijanaca i belaca... U vesternima se sve pogoršalo. Indijanci su najčešće prikazivani kao stereotip - zli, uz obavezno negativno poimanje indijanske kulture.

TIMOTI: Od izuzetno uspešnog filma "Dimni signali" (1998) očekivalo se da predstavlja prekretnicu ali to se nije dogodilo. Prekretnica je tv serija Reservation dogs koja se snima u Oklahomi i emituje od 2021. godine i veoma je gledana. Skorsezeov "Ubistva pod mladim mesecom" prvi je veliki film snimljen na indijanskoj teritoriji a govori o 1920. godini u Oklahomi kada su Indijanci pronašli naftu, a belci počeli da im otimaju imanja, ubijaju ih, a zatim se žene njihovim ženama.

Naši pametni studenti

MIŠEL i Timoti došli su u našu zemlju na poziv dr Aleksandre Izgarjan, profesorke na departmanu engleskog jezika Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Predavala je na univerzitetima u Čikagu, Njujorku, Taskalusi i Vašingtonu.

- Sa sigurnošću mogu da kažem da naši studenti imaju široko obrazovanje, vredni su i pametni - kaže prof. Izgarjan koja je lane organizovala putovanje desetoro studenata u SAD, gde su i njene američke kolege bile oduševljene njihovim znanjem.