KAKO JE FRANCUSKA ZAPUSTILA SVOJA PREDGRAĐA: Geta se okrenula protiv gradova

Vlasti su skrenule pažnju roditeljima da su odgovorni za njihovo ponašanje i da rizikuju dve godine zatvora i 30.000 evra ukoliko ne ispunjavaju svoju roditeljsku dužnost. Sociolozi kritikuju ovu poruku svaljivanja odgovornosti samo na porodice, u trenutku dok je celo društvo odavno napustilo neka predgrađa. Razuzdani maloletnici ne poštuju autoritet, ne prezaju ni od policije, pa zašto bi od roditelja. Ponekad žive i samo s majkama, koje s njima ne mogu da izađu na kraj. Ovo je i poraz obrazovnog sistema.

Francuzi kao da tek sada otkrivaju istinski problem zapuštene periferije. Do sada je bilo bar petnaestak sukcesivnih planova za rešavanje nagomilanih problema u naseljima od kojih su neka prava geta. Naoko se činilo da se napravio pomak, ali celokupna situacija je sve gora, što pokazuju i aktuelna događanja.

Prethodnih godina, urbanisti su rušili čitave solitere da bi se na njihovom mestu dizale porodične kuće, "humanizovala" se okolina, uvodilo više zelenila i pratećeg sadržaja, regrutovali posrednici između "velike braće" i države, ali bez uspeha. Tu pravila i dalje diktiraju vođe bandi koje, čak, ponekad određuju i dužinu suknji devojaka iz kraja. Nezaposlenost ovde ume da pređe i preko 50 odsto stanovništva, a deca još u ranoj dobi napuštaju školu. Sve je nastalo još početkom sedamdesetih, kada su u ovim naseljima smeštane pridošlice iz bivših kolonija. Tu su ostali praktično izolovani i zaboravljeni od društva, bez homogenizacije i većeg mešanja s ostalim socijalnim slojevima. Sada se to vraća kao bumerang.

U ove delove gradova policija u principu nerado zalazi. Na meti su svi koji predstavljaju državu, čak i poštari, hitna pomoć, pa i pogrebna kola. Kada čuvari reda ipak zađu među solitere, iz zasede ih zasipaju kamenicama, ciljaju vatrometom, a umeju, s vrha, da bace na njih i čitave veš­-mašine. Pucaju na njih i iz sačmarice.

Mnogi se pitaju kako je moguće da tokom nereda neko cilja policajca s namerom da ga povredi, a da posle toga ne završi na dugogodišnjoj robiji. A takvih ima na hiljade. Ima više objašnjenja za to. Vlasti se trude da smire situaciju, da ne dolivaju ulje na vatru žešćim reakcijama. Viđeni su ovih dana policijski automobili koji se nemoćno povlače pred masom. Nema ni dovoljno sredstava. Ukinuti su pozornici koji su održavali kontakt sa lokalnim stanovništvom. Policajci se žale i da sudovi mnoge uhapšene jednostavno puste na slobodu. Advokati su se izveštili, pa svaki put kada je reč o grupi, ukoliko su još maskirani, gotovo je nemoguće dokazati tačnu ulogu svakog od njih, pa optužba pada u vodu.

Neki od predstavnika krajnje levice ističu da mladi koji učestvuju u pobuni pljačkaju radnje zato što su možda siromašni i gladni, dok im drugi uzvraćaju da odnošenje najnovijih mobilinih telefona ili preskupih patika nema nikakve veze s glađu. Suština je, ipak, dublja. S druge strane, neki skreću pažnju i na prisustvo rasizma i privrženost krajnjoj desnici kod pojedinih policajaca. Ovo je sada više od pobune zbog ubistva, izlazi sva žuč iz zapuštenih kvartova onih koji na svaki način žele da se obračunaju s vlastima i državom. Prva na udaru je javna imovina, iako je i oni koriste. Bivalo je slučajeva u kojima majka ujutro plače nad spaljenim automobilom, dok je njen sin prethodnu noć učestvovao u pobuni.

Nasilje osuđuje oko sedamdeset odsto građana, a isto toliko traži i uvođenje vanrednog stanja. Neki zahtevaju čak i izlazak vojske na ulice.