PROFESOR SRĐA TRIFKOVIĆ: Berluskoni je nesumnjivo najistaknutija ličnost u Italiji posle Drugog svetskog rata

Tekst Srđe Trifkovića za "Glas Srpske" prenosimo u celosti:

Svaka životna priča ima svoj kraj, ma koliko njen protagonista bio bogat i moćan. Za 86-godišnjeg Silvija Berluskonija, preduzetnika i državnika, stigla je u bolnicu San Rafaele u Milanu u ponedeljak ujutro, 12. juna 2023.

Njegova životna priča je fascinantna, a njegov trag na italijanskoj političkoj i javnoj sceni je neizbrisiv. Na mestu premijera proveo je duže nego bilo ko u istoriji Italije: 3.339 dana. Bio je i najkontroverzniji italijanski političar od Benita Musolinija. Voljen ili saosećajan od većine italijanske nacije, takođe je bio omražen i vređan od strane značajne manjine. Stranka koju je osnovao 1994, Forca Italija, od samog početka odražavala je njegovu ličnost i pogled na svet. Skoro tri decenije Berluskoni je pozivao Italijane da glasaju za njega lično, a ne za ideju ili jasno definisan program. Zato Berluskoni neće imati naslednika i zato će se pristalice stranke verovatno obratiti ili Braći Italije premijerke Đorđe Meloni ili Ligi Matea Salvinija.

Dašak svežine

Rođen je u Milanu 29. septembra 1936. Diplomirao je pravo i jedno vreme nastupao kao pevač i kabare umetnik na kruzerima. Osnovao je građevinsku kompaniju “Edilnord” 1963. Njen uspon počinje očevim doprinosom od 30 miliona lira za kupovinu parcela i sastankom sa preduzetnikom Pjetrom Kanalijem, kome je mladi Berluskoni predložio svoj prvi veliki posao: izgradnju četvrti Cantijeri Riuniti u Milanu. Kanali je ponudio 10 procenata udela početniku, ali Silvio je tražio - i dobio - 50 procenata. O sebi je govorio pre svega kao o preduzetniku koji je izgradio mnoge domove, a potom promenio model emitovanja i medijskog marketinga. Berluskoni je uporno pratio svoju ambiciju da razvije nacionalnu TV mrežu. Berluskonijev uspeh u dobijanju nacionalnih frekvencija nakon duge pravne borbe, a potom i u uspostavljanju medijske imperije bio je osnova njegove moći, ogromnog bogatstva i političkih ambicija.

Već kao milijarder, Berluskoni je početkom devedesetih otkrio politiku i zaljubio se u nju. Na kraju je od političara evoluirao u državnika. Bio je sklon raznim ljudskim slabostima - svi znaju za njegove “bunga-bunga” seksualne žurke - ali, generalno, Berluskoni je bio pozitivan fenomen, dašak svežeg vazduha u italijanskoj politici.

Berluskonijeva težnja da Italija bude samostalan igrač na međunarodnoj sceni nije se dopadala spoljnim silama. Nakon što je Zapad pobedio u hladnom ratu, globalističke elite počele su postepeno razbijanje nacionalnog suvereniteta zemalja zapadne Evrope. Više nije bilo potrebno održavati iluziju suvereniteta, koja je bila potrebna dok je borba protiv SSSR-a još trajala. Posle sloma Istočnog bloka, to pretvaranje je prestalo. U Italiji je to dovelo do kolapsa Hrišćansko-demokratske partije, iako je njen dominantni deo decenijama bio verni izvršilac naređenja sa druge strane Atlantika.

Mediji i politika

U tom ključnom trenutku, početkom devedesetih godina prošlog veka, Berluskoni se pojavio na sceni kao branilac mesta Italije pod globalizovanim suncem, kao deo Evrope i Zapada na čelu sa sigurnim SAD, ali ne i bezuslovni sluga spoljnih sila. Kada ga je novinar upitao kakva je njegova vizija, on je odgovorio da ljudi koji imaju “vizije” treba da odu kod lekara. Već na početku svoje političke karijere insistirao je da je Rusija deo Evrope. Ubrzo su ga globalističke elite prepoznale kao opasnog suverenistu i počele da koriste ispolitizovano pravosuđe kao oruđe protiv njega. Šarmantan, duhovit, pametan i elegantan, baršunastog pevačkog glasa, izuzetno uspešan u poslu, savršeno upoznat sa mentalitetom i duhom svog naroda, Berluskoni je na prelazu vekova postao nepobediva sila na italijanskoj političkoj sceni. Zato su protiv njega globalisti iskoristili pravosuđe, užasan politizovani aparat koji je pretvoren u oruđe italijanskih sluga Trilaterale i Davosa. Pravosuđe, iseljeno iz države kao oružje transnacionalnih elita, postalo je neprijatelj volje italijanskog naroda i suvereniteta njegove države. To je godinama ometalo i sputavalo Berluskonija kroz 20 optužnica za utaju poreza, sukob interesa, zloupotrebu položaja… Bilo je nepravilnosti, ali inkvizitorske metode protiv Berluskonija nikada nisu bile srazmerne njegovim gresima.

Berluskoni je do svog poslednjeg dana igrao preko potrebnu ulogu protivteže premijerki Đorđi Meloni, koja se na domaćoj sceni predstavlja kao patriota, a na spoljnom frontu je poslušni atlantista. Pokušao je da uspori sve aktivniju ulogu Italije u antiruskom kampu i zalagao se za početak mirovnog procesa u Ukrajini. Na kraju su ga sustigli zdravstveni problemi koji su ga pratili godinama: rak prostate, bajpasi, “kovid”, upala pluća, leukemija. Berluskoni je vodio mnoge bitke, ali najteža je bila ona koju nije mogao da dobije: protiv bolesti i neumoljivog protoka vremena.

Odlazak

Berluskoni je nesumnjivo najistaknutija ličnost u Italiji posle Drugog svetskog rata. I prijatelji i neprijatelji su saglasni o važnosti njegove ogromne ličnosti. Za neke je služio težnjama i potrebama svog naroda. Za druge je uvek bio vulgarna politička slavna ličnost i cinik sumnjivog morala. Berluskoni je odbacio zaluđeni politički profesionalizam i žargon, u skladu sa svojim uverenjem da je nacija uporediva sa firmom koju treba voditi kao poslovni projekat. U dobru i u zlu, ustanovljene institucije i rituale doživljavao je kao smetnju i teret.

Njegova spoljna politika zasnivala se na ličnoj diplomatiji, na međusobnom razumevanju i prijateljstvu moćnika, što se posebno videlo u njegovim bliskim odnosima sa Vladimirom Putinom. Berluskonijevom mlakom evropejstvu i nesklonosti moćnicima Vašingtona - sa izuzetkom Džordža V. Buša i Donalda Trampa - pratila je nesklonost mnogih zapadnih lidera prema njemu. Berluskoni nije patio od kompleksa inferiornosti svojih prethodnika u odnosu na Berlin i Pariz. S pravom je odbacio “evropeizam” Angele Merkel i Nikole Sarkozija, što je značilo odricanje od odbrane italijanskih nacionalnih interesa u ime imaginarnih “evropskih”. Za Berluskonija, granice EU nikada nisu odgovarale Evropi u celini, koja je za njega nužno uključivala i Rusiju.

Odlazak Silvija Berluskonija zatvara veliko poglavlje u istoriji Italije. Osnivač nove i uspešne koalicije desnog centra, tvorac potpuno novog načina vođenja politike, manevrisao je između težnje da reafirmiše model autentičnog liberalizma i iskušenja da vlada u vremenu. Tokom svog 30 godina aktivnog prisustva u italijanskoj politici, u velikoj meri je doprineo modernizaciji institucija zemlje.

S druge strane, Berluskoni nije uspeo da sprovede mnoge reforme koje je obećavao i koje su bile neophodne za realizaciju njegovog modela Italije: sa manje države i više tržišta, sa političkom agendom sposobnom da da podsticaj stagnirajućoj ekonomiji. Uprkos njegovim naporima i uprkos dugom stažu na čelu vlade, na kraju ni on nije uspeo da savlada otpor moćnih lobija i korporacija koji i dalje dominiraju Italijom - beskrajno složenom zemljom kojom je oduvek bilo beskrajno teško vladati.