STINGER UMESTO 25.000 SADA KOŠTA 400.000 DOLARA: Profiti vojnoindustijskog kompleksa SAD idu u nebesa

Epizoda implicira da ovi proizvođači sada imaju monopol u snabdevanju oružjem i da su najviše profitirali od rata u Ukrajini koji je u toku.

Program je naveo mnoge da osećaju da bi američki proizvođači oružja želeli da Sjedinjene Države nastave da se bore ili pružaju vojnu pomoć (kao što to čine u Ukrajini) u što je moguće više problematičnih tačaka sveta.

Pre nego što objasnimo kako i zašto dolazi do ove prevare, hajde da vidimo šta se to tačno događa u ovom trenutku. Stručnjaci kažu da su Lokid Martin, Rajteon, Boing i Nortrop Gruman — svi iz SAD — među vodećim izvođačima koji proizvode neko od najtraženijih i najskupljih oružja koje se šalje u Ukrajinu. I oni su najviše profitirali.

Na primer, u nedeljama nakon ruske invazije na Ukrajinu, tržišna kapitalizacija Rajteon Tehnolodžis je porasla na 155 milijardi dolara sa 128 milijardi dolara na početku godine.

Lokid Martin je započeo 2022. sa vrednošću od 98 milijardi dolara, a do kraja godine dostigao je 127 milijardi dolara - što je najviše od kada pokazuju zapisi.
Nortrop Gruman je godinu započeo sa 61 milijardom dolara, a završio sa 84 milijarde dolara.

Rat u Ukrajini je shodno tome doveo do porasta akcija američkih proizvođača oružja, pri čemu je cena akcija Nortrop Gruman porasla za 40 odsto do kraja 2022. godine, dok je Lokid Martina porasla za 37 odsto.

-To je ogroman profitni centar za velike kompanije: Lokid Martin, Rajteon i Boing, kaže Vilijam Hartung, viši naučni saradnik na Quincy Institute for Responsible Statecraft, gde se fokusiraju na globalnu trgovinu oružjem i potrošnju Pentagona.

HARTUNG: U OVOM TRENUTKU, INDUSTRIJA "JAŠE NA TALASU"

Prema Hartungu, zbog potrebe Pentagona da nabavi oružje za samu zemlju i ispuni zahteve zemalja poput Ukrajine, on proizvođačima oružja obezbeđuje ogromne količine novca.
-Proširena proizvodnja, brže odobravanje inostrane prodaje, višegodišnje nabavke, sklapanje ugovora na manje konkurentan način, smanjenje izveštavanja o ceni i dostupnosti robe, što bi sve moglo da dovede do povećanja cena, ističe on.

Na primer, Pentagon je u oktobru prošle godine objavio ugovore sa američkim proizvođačima oružja u vrednosti od 1,2 milijarde dolara. Ovo je rezultiralo proizvodnjom popularnih protivtenkovskih projektila kompanije Lokid Martin Džavelin — nazvanih „Saint Javelin“, navodno zaštitnika Ukrajine — koja se povećala sa 2.100 na skoro 4.000 godišnje.

Isto tako, proizvodnja artiljerijskih raketnih sistema visoke pokretljivosti (HIMARS) porasla je sa 60 na 96 jedinica godišnje.

Mesec dana kasnije, u novembru, Pentagon dodatno povećava svoje narudžbine, dodeljujući Rajteonu — koji takođe koproizvodi „Džaveline“ — ugovor vredan 1,2 milijarde dolara za još šest nacionalnih naprednih raketnih sistema zemlja-vazduh (NASAMS) za Ukrajinu.
Ubrzo nakon toga, Lokid Martin je dobio modifikaciju ugovora od 7,8 milijardi dolara za avione F-35 i 431 milion dolara za isporuku novih HIMARS-a i usluga podrške za američku vojsku i njene strane saveznike.

U martu ove godine Pentagon je objavio svoj najveći budžet: 842 milijarde dolara. Skoro polovina će otići odbrambenim izvođačima u zemlji.

U tom kontekstu je poenta koju je „CBS 60 minuta“ iznela veoma relevantna. Važnije od toga da Pentagon ili američka vlada traže od proizvođača oružja da brzo isporuče proizvode je vrtoglava cena po kojoj je prva pristala da ih primi od druge.

I evo, „CBS 60 minuta“ je svoju argumentaciju zasnovao na otkrićima dvojice bivših zvaničnika koji su godinama proveli u nabavci oružja.

Jedan je Shay Assad, devedesetih je bio izvršni potpredsednik i glavni pregovarač ugovora za odbrambeni gigant Rajteon. Kasnije se pridružio vladi i postao najviši i nagrađeni pregovarač u Ministarstvu odbrane za vreme predsednika Džordža V. Buša, Baraka Obame i Donalda Trampa.

Drugi je penzionisani general-potpukovnik vazduhoplovstva Chris Bogdan, koji je svoju karijeru proveo nadgledajući kupovinu nekih od najkritičnijih sistema naoružanja za Sjedinjene Države.

Ako je verovati Asadu, on je 2015. godine naredio reviziju. Vojni pregovarači su otkrili da Lokid Martin i Boing uveliko naplaćuju Pentagonu i američkim saveznicima stotine miliona dolara za Patriotove rakete PAC-3.

Prema njegovim rečima, ove kompanije su u normalnim okolnostima trebale da budu zadovoljne da ostvare dobrih 15 odsto profita od svog posla, ali u stvarnosti su ostvarivale profit koji se približavao 40 odsto.

Kaže da je stinger mobilna raketa koštala 25.000 dolara 1991. godine. Sa Rajteonom koji je sada dobavljač, košta više od 400.000 dolara da zameni svaku raketu poslatu u Ukrajinu ... "Čak i uračunavanje inflacije i neka poboljšanja, to je to sedam puta veća cena."
Asad ističe kako čak i proizvođači rezervnih delova za borbene avione poput TransDigme zarađuju novac. Njegov tim za reviziju otkrio je da će Vlada "platiti" TransDigmi "119 miliona američkih dolara" za delove koji bi "trebalo da koštaju 28 miliona USD."Nije ni čudo zašto je TransDigm-ova zaliha porasla”.

General Bogdan kaže da je u 2012. bio prisluškivan da li će da se uhvati u koštac sa problematičnim F-35 JSF, bilo je sedam godina kašnjenja u rasporedu i 90 milijardi dolara po prvobitnoj proceni. Ali sada, a kamoli troškovi, podrška i održavanje programa "moglo bi da na kraju poreskim obveznicima stvore troškove 1,3 biliona dolara".

Može se primetiti da stvari ranije nisu bile takve. Za razliku od danas, kompanije nisu uživale u takvom monopolu u snabdevanju oružjem u prošlosti. Stvari su se počele početkom devedesetih godina 1993. godine, da bi bili precizni, kada je Pentagon, želeći da smanji troškove, zatražio da se odbrambene kompanije spoje.

U to vreme je bilo 51 glavnih izvođača radova. Sada su konsolidovani u 5 (pet) divova. Oni su Lokid Martin, Boing, Rajteon, Dženeral dajnamiks i Nortrop Gruman. Poslednje veliko spajanje u ovom kontekstu napravljeno je u 2020. godine - Rajteon i Junajted Tehnolodžis.

Nije ni čudo što je ovih pet kompanija podelio preko 118 milijardi dolara u fiskalnoj 2022. godini u ugovorima, u velikoj meri u iznosu od skoro trećine svih ugovora koje je Pentagon prošle godine izdao prošle godine. Ovih pet kompanija čine proizvođače većine američkih bombi, raketa, borbenih aviona, helikoptera, tenkova i drugih glavnih sistema naoružanja i prodaju ih američkoj vladi.

Sa tako uskom bazom Pentagon ima veoma ograničenu polugu moći kada pregovara o razumnim cenama ili držanju odgovornosti izvođača za loš proizvod.

Drugo, velikih pet ugovarača odbrane svi su povezani. Svaka isporučuje ostalim sa različitim programima, a svi imaju svoje dobavljače, što znači da je problem za jednog istovremeno problem za sve. Kako se izveštava, Lokid Martin je imao najmanje 110 podizvođača za HIMARS i 60 za GMLRS u fiskalnim godinama 2019, 2021 i 2022.
Treće, kao što je Asad istakao u "60 minuta," problem je bio kada je Pentagon, u drugom potezu smnjenja troškova, otpustio 130.000 zaposlenih čiji su poslovi bili pregovaranje i nadgledanje ispunjenja ugovora o odbrani.

-Čuvari, pregovarači, inženjeri, menadžeri programa. Preko 50% je uklonjeno, rekao je.
Na neki način to je donelo kompanijama neviđenu slobodu da se samonadgledaju u diktiranju cene, dodao je.

Drugim rečima, Pentagon danas ima izuzetno slab sistem nadzorne prakse. Nema dovoljno osoblja u Ministarstvu odbrane (MOD) Sjedinjenih Država da prikupe adekvatne pozadinske informacije za pregovore o cenama ili, po tom pitanju, da izvođači odgovoraju za prekoračenje troškova i loše performanse proizvoda.

Kao što Vilijam D. Hartung tvrdi, "u nekim slučajevima, kada Pentagon plaća Lokid Martinu da se vrati i popravi nedostatke u avionima koji su već raspoređeni, kompanije mogu zapravo zaraditi od svojih grešaka."

Kao što Hartung dodaje, "Oružje ili istraživanje novih, glavni dobavljači pretvaraju najveći deo milijardi u desetine milijardi u otkupu svojih akcija kako bi se povećale njihove cene, zajedno sa stotinama miliona u naknadi za vrhunske rukovodioce. To ništa ne može poboljšati našu odbranu, već da obogatite vojne korporacije."

Četvrto, Hartung pravi još jednu značajnu napomenu. Kaže da su napori ublažavanja nekih od ovih problema, koje zagovaraju reformatori poput senatora Elizabet Voren (D-Masačusets.), suočili su se sa teškom bitkom u Kongresu koji je prečesto zavistan od moći novca i lobirajuće snage industrije oružja.

Poznato je da su američki moguli odbrane oduvek uticali na vladinu politiku, posebno ako postoje zakonodavci koji mogu imati koristi od partnerstava. Uostalom, oni su imali interesovanje za čuvanje vojne industrije uspešnom ako pomaže lokalnoj ekonomiji i da obezbedi zaposlenje lokalnim stanovnicima. Kaže se da je oko 800.000 radnih mesta u Sjedinjenim Državama direktno povezano za vojnu industriju.

Ali tada, studija "Fajnenšnel Tajmsa" baca svetlo na drugu stranu. To su izazovi i pritužbe vojne industrije. Rukovodioci industrije kažu da su im potrebna uveravanje vlade da se neće opeći zbog povećavanja proizvodnje za Ukrajinu i druge zapadne nacije. Oni ne žele da se naredbe vlade smanje kada se sukob završi u Ukrajini.

Studija otkriva kako je na primer, posle (povećane) borbe protiv ISIS-a, potražnja od Pentagon značajno opala. DoD je uložio sav taj novac da poveća proizvodnju raketa Helfajer na 10.000 godišnje i tada su SAD-a rekli: "Ne želimo više to."

-Proizvođači nisu mogli odgovorno samo da odgovore na zahtev izgrade fabriku i angažuju 3.000 ljudi bez ikakve nade u budžetski (signal), rečeno je u studija, citirajući Martina iz Rand Corporation. "I da li je vlada to radi? Ne, apsolutno ne."

Poenta koju industrija ističe je da bi bila voljna da uloži više u širenje kapaciteta i kupovinu materijala sa dugim vremenskim rokovima kada ima jasnu sliku onoga što će biti zahtevi za neke od njenih sistema. To će troškove učiniti racionalnim.

Bilo da je to možda, čini se da je epizoda "60 minuta" izazvala detaljnu raspravu o funkcionisanju američke industrije oružja i kako se vlada bavi njime. Ali jedna stvar izgleda jasno: industrija sada ima vodeću ulogu.