ROBOT ABEL GOVORI: Robot-dete rasuđuje i razume ljudske emocije (VIDEO)
IME mu je Abel, on je robot-dete, on je emocionalni robot jer već neko vreme uči da prepoznaje ljudske emocije i da stupa u kontakt sa sagovornikom rasuđivanjem i razgovorom, tako što kamera koju poseduje skenira lice sagovornika kako bi beležila emocije koje izlaze sa lica i iz otkucaja srca i tako - Abel čita našu unutrašnjost.
Foto: Printskrin Jutjub
Abel je stvoren u laboratoriji, oblikovan je kao 12. godišnji dečak i proizvodi sve izraze lica, praveći ružno ili srećno, sarkastično ili zadovoljno, on je u stanju da daje glas i lice. Da bi Abelu moglo da se omogući da komunicira ugrađena je složena mešavina hardvera, posebno 42 servomotora nove generacije koji vode pokretanje glave, ruku i svakog najsitnijeg detalja lica. Abel ima glavu, gornji deo tela, šake, ali pre svega ima vizuelno-socijalni sistem percepcije koji vrši prepoznavanje lica i procenjuje emocionalni izraz lica svog sagovornika.
Abelovi „roditelji“su kompanija koja se bavi softverom „Emotiva“, specijalizovana za duboku tehnološku veštačku inteligenciju, specijalizovana za prepoznavanje emocija i sarađuje sa Centrom „Enriko Pjađo“ Univerziteta u Pizi na istraživanju, tako je nastao Abel, humanoid koji je u stanju da se empatično odnosi sa pacijentima koji boluju od neurorazvojnih i neurodegenerativnih poremećaja.
Novo poglavlje u razvoju Abelovih mogućnosti jesu neuroni ogledala? Neuroni ogledala predstavljaju klasu motornih neurona koja se nehotice aktivira kada pojedinac izvrši radnju ali i kada posmatra istu radnju koju izvode drugi subjekti. Oni su direktno zapaženi kod ljudi, majmuna i ptica, a naziv proizilazi iz činjenice da oni „reflektuju“ istu radnju koju obavljaju sami ili sa drugima.
Abel će takođe služiti u nezi adolescenata sa poremećajima u ponašanju i kod starijih osoba sa demencijom ili Alchajmerom, bolestima koje su u porastu u svetu. A saradnja sa Emotivom i Istraživačkim centrom u Pizi ostaće stalna sa ciljem da se proširi na druge oblasti istraživanja socijalne robotike u medicinskom kontekstu, kao što su servisni roboti, roboti pratioci koji će nam – u budućnosti koja sada nije daleka – pomoći u svakodnevnim akrtivnostima.
Robot Abel je poslednja reč veštačke inteligencije. On je ljubazan, gotovo pokoran, ali ostaju pitanja i izvesna protivljenja primene veštačke inteligencije na raznim poljima i mogućnosti njene zloupotrebe, pitajući se šta ako taj „slatki“ robot-dečkić koji će da drži za ruku dedicu sa problemima postane agresivan, arogantan, grub tokom razgovora jer nisu nametnuta ograničenja? I sa obrazloženjem: sada se sve odvija u malim laboratorijama, ali loša veštačka inteligencija kakvu štetu može da nanese? Da li će korišćenje novih tehnologija poboljšavati svet ili će poslužiti za njegovo uništavanje?