SAVETNIK U DOBA DVOJICE AMERIČKIH PREDSEDNIKA - KAKO REŠITI UKRAJINSKU KRIZU: Vreme je da Vašington razmotri direktne pregovore sa Moskvom

A ako Bajdenova administracija ne želi da preduzme ovaj korak, možda republikanci konačno mogu da pokrenu spoljnu politiku koja se razlikuje od politike demokrata.
Bajdenova administracija veruje da je Ukrajina bila dobro pitanje za nju, pomažući da se prikrije američko poniženje u Avganistanu i druga razočarenja širom sveta, smatra Christian Whiton (viši savetnik Stejt departmenta u doba administracija Džordža V. Buša i Donalda Trampa).

Međutim, ovaj sukob ostaje, da pozajmim citat od generala Omara Bredlija, „Pogrešan rat, na pogrešnom mestu, u pogrešno vreme i sa pogrešnim neprijateljem“.

Amerika je u kritičnom nadmetanju sa Kinom, koja želi da vlada u svetu koji bi bio primoran da sledi njen model visokotehnološke tiranije. Rat u Ukrajini je pokazao granice konvencionalne vojne moći Rusije i ponovo dokazao da mnoge evropske vlade nikada neće adekvatno finansirati sopstvenu odbranu ako očekuju da Amerika uđe sa oružjem i pozajmljenim novcem.

Ukrajina nije voljna da sama ozbiljno pregovara. Iako je njen predsednik na zajedničkoj sednici Kongresa rekao da je Ukrajina voljna da pregovara, a Moskva nije, stvarnost je komplikovanija. Čini se da nijedna strana nije spremna da napravi teritorijalne ustupke, bez kojih je malo verovatno rešenje pregovorima. Dok je pozicija Ukrajine zasnovana na snažnom moralnom argumentu, Kijev nema dovoljno mogućnosti da nastavi da vodi rat velikih razmera – a još manje da ponovo osvoji izgubljenu teritoriju – bez značajne i stalne pomoći SAD, uključujući američko oružje, municiju, obaveštajne podatke, operativne savete i novac.

Zelenski nije bio prvi strani ratni lider koji je u potpunosti zavisio od podrške SAD koji se obratio Kongresu. Irački lider Nuri al-Maliki je to učinio 2006. Avganistanski premijer Hamid Karzai je to učinio 2004. Obojica su se suočila sa de fakto ili de jure promenom režima – Irak do iranske dominacije i Avganistan do talibana – nakon što su se američka javnost i na kraju i Kongres umorili otvorenih, neuspešnih obaveza.

Najveća žrtva kletve bio je predsednik Južnog Vijetnama Ngo Din Dijem, koji se obratio Kongresu koji se divio 1957. za vreme Ajzenhauerove administracije. Sledeći stanar Bele kuće, Džon F. Kenedi, klimnuo je glavom na državni udar koji se slučajno završio Diemovim ubistvom. Američka vojna posvećenost teškom cilju tragično je trajala krvavu deceniju i po više, ali je ipak na kraju opala.

Neophodan izlazak Amerike iz Vijetnama vredi razmotriti prilikom postavljanja politike SAD u Ukrajini. U vreme kada je državni sekretar Henri Kisindžer započeo ono što će na kraju rezultirati Pariskim sporazumom i povlačenjem SAD, postalo je jasno da Sajgon nije voljan da pregovara sa Hanojem o uslovima koje bi mogao da prihvati, insistirajući na nerealnim ustupcima koje nije uspeo da dobije na bojnom polju. Kisindžer je vodio ono što je u suštini predstavljalo bilateralne pregovore sa Hanojem dok je vukao vladu Južnog Vijetnama. Ovo nije bilo lepo – okončanje ratova često nije – ali taj korak je bio od suštinskog značaja s obzirom na protivljenje javnosti nastavku rata i shvatanje predsednika Ričarda Niksona i Kisindžera da rat odvlači pažnju Sjedinjenih Država od drugih i važnijih polja borbe sa Sovjetskim Savezom. Danas će Vašington morati da postupi na sličan način sa vladom Ukrajine.

Zašto? Ruski predsednik Vladimir Putin i njegova vlada su izgleda spremni da se bore u Ukrajini na dugi rok. Rusija je pokazala da je zadovoljna „zamrznutim sukobima“. Glasine da je Putin lošeg zdravlja ili da će biti smenjen više puta su se pokazale pogrešnim tokom prošle godine. Ruska ekonomija se dobro kreće, sa jednom od najveštijih centralnih bankara, Elvirom Nabiulinom, na njenom čelu. Moskva ima snažne podsticaje da nastavi rat još godinu dana do sledeće zime, kada bi se Evropa mogla suočiti sa još većom energetskom krizom nego danas. Putin se nada da će visoke cene energije i nestanci struje rascepiti generalno jedinstvenu poziciju Evrope u podršci Ukrajini.

Nasuprot tome, Sjedinjene Države imaju četiri razloga da traže dogovor sada:

Prvo, Vašington treba da bude fokusiran na odvraćanje Kine i trenutno to ne može da uradi dovoljno kvalitetno. Na primer, oružje koje je Tajvan kupio preusmereno je u Ukrajinu. 100 milijardi dolara koje je Vašington ponudio Ukrajini moglo je da krene na put ka Pacifiku.

Drugo, bez ikakvog rešenja, ovaj sukob bi mogao da spreči Vašington da se preorijentiše na Kinu dugo vremena, ostavljajući Sjedinjenim Državama i njihovim saveznicima sve manje pomorskih i vazduhoplovnih snaga u Pacifiku i vojsku koja je takođe fokusirana na borbe u zabitima Bliskog istoka, poput Sirije i evropskih sredina poput Ukrajine. Nije mnogo ove stručnosti relevantno za odvraćanje od intenzivne pomorske, vazdušne i svemirske borbe sa konkurentom poput Kine.

Treće, kada se američki narod i Kongres umore od ovog najnovijeg opredeljenja, Bajdenova administracija ili njen naslednik će odbaciti Ukrajinu, a Kijev bi mogao da izgubi mnogo više od Rusije nego da pregovori počnu sada.

Četvrto, takav ishod, koji bi ličio na neuspehe u Vijetnamu, Iraku i Avganistanu, bio bi daleko štetniji po kredibilitet SAD od dobro ispregovaranog dogovora.

Može li Bajdenova administracija da vodi direktne pregovore? Neki žamor osoblja Saveta za nacionalnu bezbednost koji signalizira želju da Kijev pregovara sa Moskvom mogao bi biti početak. Ali administracija je preduzela nekoliko koraka da pokuša mnogo diplomatije sa Rusijom. Sada su odnosi između dve strane niži nego u bilo kom periodu od Kenedijeve administracije.

Ako Bajdenovi zvaničnici ne preuzmu vođstvo, republikanci u Kongresu i predsednički kandidati mogli bi da pozovu na mir i stavljanje sopstvenih nacionalnih interesa na prvo mesto, preusmeravanje vojske na zanemarenu misiju odvraćanja Kine u Pacifiku i snižavanja cena energije, koja, voleli to ili ne, će zahtevati više ruske nafte i gasa na međunarodnom tržištu.

Ili bi republikanci mogli neobjašnjivo da drže istu de fakto spoljnu politiku demokrata i medija „Evropa na prvom mestu“ i vide kako reaguju glasači sa savršenom istorijom umornih od vođenja tuđih ratova.