ULICE TOKIJA BEZ KANTI I IJEDNOG PAPIRIĆA: "Novosti" u prestonici Japana, mestu gde su pravila tu da se poštuju

U zemlji iz koje dolazi jedan od najpoznatijih proizvođača cigareta na svetu, nema pušenja na otvorenom.

Ovo su najupečatljiviji utisci iz Tokija koje su zabeležile "Novosti" u prestonici Japana, gradu od 36 miliona stanovnika gde odlazite praćeni pričama, u koje makar malo sumnjate, da je u pitanju "druga planeta", da su "pravila tu da se poštuju, a ne da se krše", da se živi na senzore, a vraćate se iz njega sa utiskom da je sve baš tako. Zbog straha od terorizma kanti za đubre nema nigde, osim na baš retkim mestima uz automate u kojima se može kupiti piće. Pravilo je da svako svoje đubre nosi sa sobom. I tako je svuda. Čak i oni koji su se peli na planinu Fuđi, otpatke su držali u kesama do vrha i vratili ih na dno. I pored toga, na ulicama se ne može naći ni papirić.

Japan je zbog korone i dalje zatvoren. Granice je otvorio samo za dolaske u određenu svrhu poput poslovnih događaja, ili i u posetu rođacima. Ipak, 11. oktobra se očekuje da se sve vrati na staro, jer čak i Japan oseća gubitke zbog manjka turista. Maske su i dalje na snazi kao u najvećem jeku korone. U zatvorenom se ne može bez maske, a Japanci ih čak nose i na otvorenom, iako im je stigla preporuka da to ne čine.

Za zavisnike od nikotina postoje određena mesta za pušenje. Ona su obično skučena i nema ih mnogo. Na ulici ne možete sresti nikoga sa cigaretom, osim ponekog Evropljanina koji se "zavuče" u ćošak. Japanci uglavnom ne reaguju na to, ali bi im bilo totalno neprihvatljivo ako bi cigaretu na otvorenom zapalio neko od njihovih sunarodnika. Iako tokom dana svi rade i nekuda žure, obučeni gotovo identično, kada padne mrak otkriva se i da "roboti" imaju dušu. Izduvni fitilj su im restorani u koje odlaze posle napornog radnog dana. Tokom večere su bučni, konzumiraju alkohol, dok tašne sa laptopima odlože pored stolica. Tu se svaki čas čuje reč "kampai", što znači živeli ili u bukvalnom prevodu  naiskap.

Iako se očekuje da su cene visoke, s obzirom na to da je Japan jedna od svetskih prestonica, to uopšte nije slučaj. Cene u prodavnicama su kao u Beogradu ili čak i niže, a isto je i sa restoranima. Bakšiš ne uzimaju i jure za vama ako im ostavite makar i jen. Minimalac u zemlji je oko 2.000 evra. Skupo je iznajmljivanje stanova, pa je najmanja kirija stana sa jednom odvojenom sobom oko 1.000 evra, a u centru grada ide od 5.000, 6.000, pa do 10.000 evra.

Sušija, makar onog "original", nema na svakom koraku, jer je to za Japance jelo koje se sprema u posebnim prilikama. Hrana im je raznovrsna i svako može naći ponešto. Na jelovniku je riba, plodovi mora, sve vrste mesa...

To da je Japan zapad na istoku vidi se na svakom koraku. Taksi automobili su poput londonskih, a jedna od glavnih ulica Ginza je poput Pete avenije u Njujorku.

Nadaleko čuvena japanska tačnost i dalje je na snazi. Ali, iako jako retko, i njima se dešava da probiju satnicu. Ali, kako je u ovom trenutku svet uzdrman na mnogo frontova onda i Japanci mogu da zakasne.

DRVENI NOŽEVI

GOTOVO nigde u restoranima i hotelima nema klasičnih metalnih noževa. Na raspolaganju su samo drveni. Ovo se, prema jednom od tumačenja, vezuje sa tim da Japanci najčešće kod samoubistava i napada koriste ovo oružje. Japan je, ipak, veoma bezbedna zemlja, krađe gotovo da nema, a ukoliko nešto izgubite biće vam vraćeno netaknuto. Imaju najrigorozniji Zakon o oružju na svetu i pištolje retko ko ima. I pored toga, upravo se Japanu desilo da im u Tokiju vatrenim oružjem 8. jula bude ubijen bivši premijer Šinzo Abe. O njegovoj državnoj sahrani pre nekoliko dana, sa lica mesta izveštavale su i "Večernje novosti".

Vole da čitaju novine

APLIKACIJE se popunjavaju za skoro sve, pa i za ulazak u zemlju. I pored toga, potrebno je ispuniti i formulare na papiru. Tako je i u raznim ustanovama, gde i pored digitalizovanih, traže i papirne potvrde. Zanimljivo je da Japanci vole da čitaju novine u doba kada svuda po svetu nadvladavaju elektronski formati.

"Srbijski berberin"

JAPANCI o Srbiji znaju jako malo. Treba objasniti da nije Sibir nego Srbija i da nije "srbijski" nego Seviljski berberin. Znaju za Novaka Đokovića, vole ga i navijaju za njega (mada je bilo nekoliko kritičkih tekstova jer se nije vakcinisao protiv korone), ali i Dragana Stojkovića Piksija koji je bio trener u Nagoji.

Vole da uče o Srbiji. Tako postoje japanske grupe koje pevaju naše pesme i igraju kolo. Na srpskom su otpevali i japansku pesmu "Šušti, šušti bambusov list" koja je i kod nas popularna kao uspavanka. A, prihvatili su i deo hrane. U prodavnicama može da se kupi leskovačka mućkalica i srpski paprikaš u znak 140. godina diplomatskih odnosa Srbije i Japana, što obeležavamo ove godine, a u restoranu "Gešinanp" se, s vremena na vreme, osim ova dva jela na meniju nađe i sarma (na slici).