PANIKA U ŠANGAJU ZBOG MERA: LJudi vrište sa prozora – nadrealne scene u zatvorenom gradu

- Uopšte ne možemo napolje, prodavnice ne rade, apoteke ne rade, nema apsolutno ničega. Najavljivali su da će trajati samo nekoliko dana, četiri dana istočni deo grada, pa zapadni još četiri i da ćemo se otvoriti, tako da nas je ovo sve nespremne dočekalo. Ulicama prolaze samo psi lutalice, retko koji automobil, osim kola Hitne pomoći- kaže glumica Suzana Nikolić, koja je zajedno sa 26 miliona stanovnika Šangaja zbog korone zaključana više od dve nedelje.

Građani Šangaja u velikom stresu, nestaje i hrana

Ona dodaje da pre svega postaje ugroženo mentalno zdravlje stanovnika Šangaja, ona je jaka, vežba, meditira, radi onlajn sa studentima koji su zaključani u domu od 11. marta, ali stres, kaže postaje neizdrživ.

Za razliku od Pekinga u kome je život pod ključem tekao besprekorno, u Šangaju se, kaže Nikolićeva, koja poslednje tri godine predaje glumu na šangajskoj pozorišnoj akademiji, sve raspada. Najveći problem je dostava hrane, koje nema. Namirnice kupljene za prve, najavljene dane zaključavanja, odavno su nestale.

- Hrana je ovde postala jako cenjena roba, ljudi inače naručuju sve onlajn, nisu se opskrbili. Ja imam nešto konzervirane hrane, uvek imam, zlu ne trebalo, ali ima ljudi koji gladuju. U mojoj zgradi ima puno stranaca, živim u popularnoj francuskoj koloniji. Komšija Mađar mi je u početku lokdauna rekao, danas nisam ništa jeo, još mi je preostalo pet obroka, ne znam kuda ovo vodi, pa kalkulišem, jedan dan ne jedem "drugi jedem".

- Strašno su spretne, znaju gde se može nešto nabaviti, ali kada roba posle nekoliko dana stigne, nastaje novi problem, jer Kinezi veruju da se virus prenosi preko tih paketa, dezinfikuju ih, a nemaju dovoljno volontera. Šangajčani su ljuti. Ja kao stranac nemam pravo to da kažem, prenosim ono što čitam po grupama domaćih ljudi- kaže Nikolićeva.

Svi na testiranje svaki dan

Svet je obišla slika represivnih mera na kojoj se deca razdvajaju od roditelja koja je razljutila Kineze. Pod velikim pritiskom javnosti, pogotovo stranaca, to pravilo je promenjeno. Nikolićeva kaže da sve Šangajce testiraju svaki dan i to unosi dodatni strah. Iako jaka, kaže, postaje pesimista, jer pored sve muke, brojevi ne padaju.

- Asimptomatski slučajevi rastu, ne znam koliko ovo može još trajati. Ne razumem kako se taj virus širi, preko čega. Oni misle preko vazduha, kroz ventilaciju. Pre neki dan je iz komšiluka iz zgrade do moje odveden paralizovani čovek od 80 godina, godinama nije izašao napolje. Pozitivan, kako? Nema milosti, odveli su ga u centralni karantin. Spoznaja da se može dogoditi da ti test bude pozitivan, da nemaš nikakve simptome, da nisi bolestan, a ne možeš ostati kod kuće, već da te vode, je strašna- kaže Nikolićeva.

Ona dodaje da su stanari njenog kvarta tri puta dobili malo hrane od države, nešto svežeg povrća i po tri kilograma pirinča, ali da mnogi koji žive u ovom poslovnom centru u kući nemaju ni posuđe u kome bi kuvali, jedu na poslu, a i od kuće naručuju hranu.

Svi su na gubitku

U Šangaju, dodaje Nikolićeva, svi su na gubitku, većina fabrika zaustavila je proizvodnju, na gubitku su mnoge kompanije koje posluju u jednom od najvećih gradova biznis – centara na svetu. Svi su na gubitku, osim dostavljača hrane, do koje se dolazi čudnim kanalima. Oni dnevno zarade i po 10 hiljada juana, odnosno hiljadu i po evra. Sve cene su otišle u nebo, posebno cene hrane.

- U svemu je dobro što sam upoznala predivne ljude, Kineze i strance, solidarišu se, pomažu jedni drugima, ali organizacija nije dobra, ovo je katastrofa, u mom komšiluku je neko vrištao, vrištao... Imam prijatelja u toj zgradi, poslala sam mu poruku, pitala šta se dešava. Ništa, jedna žena je pukla, živci su joj popustili i počela je vrištati. Ne mogu više, ljudi su na rubu živaca. Vidim svoje kineske prijatelje, uvek su ponosni na domovinu, na sve, vidim da svi pucaju po šavovima- zaključuje Nikolićeva.

(Sputnjik )