GLAVNO PITANJE SVETSKE POLITIKE Ruska analitičarka Elena Karaeva: Žele li Rusi u rat zbog Ukrajine?

Sadašnja diplomatska aktivnost Evropljana objašnjava da zemlje članice EU ne žele da zapadnu između čekića i nakovnja, ali treba praviti razliku između proukrajinskog lobija,koju čine na primer Ursula Fon der Lajen, njen zamenika Žozep Borela i „bregzitera“ Boris Džonsona i većine drugih. 

Stav druge grupacije, stav većine, izneo je nemački kancelar Šolc, koji je jasno stavio do znanja – mi ćemo podržati Ukrajinu, ali se nećemo mešati u vojni sukob.I u Nemačkoj tačno znaju šta može da se desi ako Rusi – kao odgovor i samo zbog pretnje napadom na njihovu zemlju – odluče da razgovaraju sa Nemcima oružjem.

Da ne govorimo o tome da će moći da kažu doviđenja ruskom gasu i drugim energentima.  Makronova situacija je slična, a on kao vrhovni komandant ne može da protiv Rusa njegove oružane snage neće izdržati ni dan.

Nemačka je lokomotiva ekonomije EU, Francuska je jedan od glavnih donatora panevropske kase, a ako je takva situacija u ove dve bogate države, šta onda reći o vojsci Portugala? Ili o grčkim oružanim snagama? Ili o borbenoj sposobnosti jedinica italijanske vojske?

Ako njihov stariji partner Vašington odjednom poželi da igra vojničke igre, da li će Berlin, Pariz, Lisabon, Atina ili Rim moći da ga podrže i, najvažnije, čime?

Jedna je stvar bacati bombe na bespomoćne Srbe ili Libijce, a sasvim druga stvar kada izazivate nuklearnu silu čiji je vojni odgovor uvek bio toliko ubedljiv da su se i najvrelije glave hladile za sledećih nekoliko decenijama.

Igra „odbrane Ukrajine od ruske agresije“ Vašington i Brisel su počeli nekoliko nedelja posle sramotnog bega iz Avganistana, gde su ostavili sve, od lokalnog osoblja i opreme do vojnog arsenala. Sramota i neuspeh zahtevali su nadoknadu, ali ne samo psihološku, već i finansijsku: odsustvo velike vojne operacije van Sjedinjenih Država, i daleko od granica NATO-a znači i ogromne finansijske gubitke, kako direktno za vojno-industrijski kompleks, tako i za njegove podizvođače.

„Nekom rat, nekom brat“. I u SAD je poznata ova jednostavna poslovica. Ako bilo koji sektor privrede nije podložan krizi, uprkos raznolikosti epoha od hladnog rata do detanta, onda je to je vojna i paravojna sfera.

U tom pogledu, Ukrajina je čak bolja od Avganistana: ima brojniju kompradorsku elitu, korupcija je ista, ali u principu nema opasnosti.

I ne treba se ni boriti, dovoljno je samo biti tamo, i s vremena na vreme prošetati i praviti imidž branilaca „demokratije i slobode“. u televizijskim izveštajima.

U ovom planu je sve savršeno, i, generalno, vodilo se računa o interesima svih učesnika nove zabave na ozloglašenoj „velikoj šahovskoj tabli“.

Osim Rusije. Koja je i ovoga puta uspela – po cenu kolosalnih diplomatskih napora, strpljenja i dosledne odbrane humanizma – da sačuva, doduše krhke, mir i bezbednost na kontinentu.  

I to je na delu odgovor na pitanje da li Rusi žele rat.

BONUS VIDEO: 

TAKO SE TO RADI NA MINUS 20: Vladimir Putin na bogojavljenskom kupanju