FOTOGRAFISALI SU JE DOK JE UMIRALA: Tragedija devojčice (13) iz Kolumbije šokirala je svet – tri dana niko nije mogao da je spasi? (VIDEO)

U novembru 1985. godine, mali kolumbijski grad Armero zakopan je u blatu od erupcije obližnjeg vulkana. I ova tragedija u kojoj je stradalo više od 25.000 ljudi možda ne bi ni došla do ostatka sveta da nije dokumentovana spora i teška smrt trinaestogodišnje Omajre Sančez koja je u blatu i ruševina naočigled svih umirala tri dana.

Francuski fotograf Frenk Furnijer bio je Omajru do njenog poslednjeg daha prilikom čega su nastale fotografije koje svet nikada neće moći da zaboravi. "Osećao sam se totalno nemoćno ispred ove devojčice koja je gledala smrti u oči hrabro i dostojanstveno", rekao je on nakon ovoga. Ali, šta se tačno dogodilo da život male Omajre i nakon tri dana muka nije mogao da se spasi?

Tragedija u Armeru i pomoć koja nikada nije stigla

Nevado del Ruiz je naziv vulkana u Kolumbiji koji pre te kobne 1985. godine nije pokazao aktivnost još od 1840. godine. U septembru su već mogli da se osete jači potresi koji su alarmirali javnost, a najviše meštane obližnjih gradova poput Armera gde je u tom trenutku živelo 31.000 ljudi a nalazi se oko 50 kilometara istočno od vulkana.

Međutim, niko se nije evakuisao i 13. novembra 1985. godine, Nevada del Ruiz je eruptirao. Bila je to mala eksplozija, ali dovoljna da pokrene razarajuću bujicu lave i blata. Brzinom od 40 kilometara na sat blato je došlo do Armera i u tren oka prekrilo 85 odsto grada gustim i teškim naslagama. Putevi, kuće i mostovi su bili uništeni, a blato je se prostiralo na više od kilometar i po u prečniku. Zarobljeni su bili i građani koji su pokušali da pobegnu, jer niko nije mogao da se izbori sa silovitim blatom koje je prodrlo u njihov mali grad.

I dok su neki srećnici prošli samo s povredama, veći deo grada je nestao i oko 25.000 ljudi je stradalo - samo petina populacije Armera je preživela. Uprkos strašnom stepenu razaranja, sati su prošli pre nego što je počelo spasavanje onih koji su i dalje bili živi ali zarobljeni u blatu i ruševinama. To je dovelo do toga da mnogi, poput Omajre Sančez, umru sporim i užasnim smrtima.

Fotoreporter Frenk Furnijer stigao je u Bogotu dva dana nakon erupcije. Posle pet sati vožnje i dva i po sata hoda, konačno je stigao u Armero gde je planirao da fotografiše spasavanje preživelih. Ali, kada je stigao tamo, zatekao ga je užas koji nije očekivao. Umesto organizovane akcije spasavanja, zatekao je haos i očaj.

- Svuda oko mene, na stotine ljudi je bilo zarobljeno. Spasioci su imali poteškoće da dođu do njih. Mogao sam da čujem vrištanje u pomoć, a onda tišinu - jezivu tišinu. Bilo je užasno - rekao je on za "BBC" dve decenije nakon tragedije.

Ali, ono što je obeležilo njegov život došlo je s pozivom jednom farmera usred tog haosa, koji ga je molio da ga odvede do devojčice kojoj je potrebna pomoć. Ispričao mu je da zarobljena ispod svoje uništene kuće već tri dana. Njeno ime je bilo Omajra Sančez. Spasioci iz Crvenog krsta i meštani su pokušavali da je izvuku, ali nešto ispod vode joj je priklještilo noge i nisu mogli da je pomere ni pedalj. U međuvremenu, nivo vode oko Omajre je rastao zbog kiše koja je padala u kontinuitetu tih dana.

"Pustite me da se odmorim"

U trenutku kada je Furnijer došao do nje, Sančezova je bila izložena mukama već predugo i stalno je gubila svest: "Pašću školsku godinu jer nisam išla na časove dva dana", rekla je Omajra u jednom trenutku i zamolila Furnijera da je odvede u školu jer se plašila da će zakasniti. U vodi ispod nje je bila i njena mrtva tetka.

Fotograf je mogao da primeti da joj ponestaje snage i da je tinejdžerka spremna da prihvati svoju tužnu sudbinu. Zamolila je volontere oko nje da je puste da se odmori i da prenesu poslednje pozdrave njenoj majci. Tri sada nakon što ju je Furnijer pronašao, Omajra Sančez je umrla.

- Kada je umrla u 9.45 časova prepodne, glava joj je pala nazad u hladnu vodu, iznad površine vode ostali su samo njen nos, usta i jedno oko. Neko je onda prekrio njenu tetku i nju plavo-belim stolnjakom - preneo je tada "Njujork Tajms".

Omajrina majka, medicinska sestra Marija Aleida, saznala je za smrt ćerke dok ju je intervjuisao jedan kolumbijski radio. Tiho je zaplakala dok su radio voditelji zamolili slušaoce da se pridruže u minutu ćutanja i odaju počast tragičnoj smrti trinaestogodišnjakinje. Baš kao i njena ćerka, Aleida je takođe pokazala snagu i hrabrost nakon velikog gubitka.

- Užasno je, ali moramo da mislimo na žive -rekla je ona misleći na svog dvanaestogodišnjeg sina Alvara Enrikea koji je izgubio prst u haosu.

Njih dvoje su bili jedini preživeli članovi porodice.

- Dok sam fotografisao, osetio sam se potpuno nemoćno ispred ove devojčice koja je gledala smrti u lice hrabro i dostojanstveno. Osetio sam da je jedina stvar koju mogu da uradim u tom trenutku, da zabeležim sve najbolje što mogu i da se nadam da će to pokrenuti ljude da pomognu onima koji su spaseni - rekao je Furnijer i želja mu se ostvarila.

Njegova fotografija Omajre Sančez sa crnim očima i ispijena dok se drži za goli život, objavljena je u magazinu "Paris Match" nekoliko dana kasnije. Stravična slika mu je donela naredne godine nagradu za najbolju sliku godine na svetu, ali i izazvala veliki bes javnosti.

Nije joj bilo spasa

Detaljno dokumentovana spora smrt Omajre Sančez šokirala je svet i postavila pitanje - kako je fotoreporter mogao samo da stoji tamo i gleda kako trinaestogodišnja devojčica umire? Njegova kultna fotografija Omajrine patnje bila je toliko uznemirujuća da je podstakla međunarodnu reakciju na praktično nepostojeće napore kolumbijske vlade za spasavanje.

Izveštaji svedoka, dobrovoljnih spasilačkih radnika i novinara na terenu opisali su krajnje neadekvatnu operaciju spasavanja kojoj je u potpunosti nedostajalo i rukovodstvo i resursi. U slučaju Omajre Sančez, spasioci nisu imali potrebnu opremu da je spasu - nisu imali čak ni pumpu za da bi ispustili vodu koja je pretila da je proguta.

Kasnije se otkrilo da su noge Omajre Sančez bile zarobljene od urušenog ciglenog zida i ruku njene mrtve tetke. Ali čak i da su to ranije shvatili, spasioci i dalje nisu imali tešku opremu neophodnu da je izvuku.

Vojska i policija nisu pomogle

Novinari koji su bili na licu mesta objavili su da su videli samo nekoliko volontera iz Crvenog krsta koji su se gurali kroz blato i ruševina zajedno sa prijateljima i porodicama žrtava u pokušajima spasavanja. Nikoga od 100.000 kolumbijskih vojnika ili 65.000 policijskih snaga nisu poslali da pomogne, a tadašnji ministar odbrane, general Migel Vega Uribe, kasnije se pravdao da su "nerazvijena zemlja koja nije imala potrebnu opremu", kao i da su uradili sve što su mogli. To sve je u ključnim trenucima bilo - ništa. On je takođe tvrdio da čak i da su poslali trupe, niko od njih ne bi mogao da se probije kroz gusto blato.

Pomoć od stranih država takođe nije ponuđena, a helikopteri pojedinih prijateljskih zemalja koji su došli da prenesu povređenje do bolnica, stigli su uglavnom prekasno. Kod najmanje 70 preživelih lekari su zbog teških povreda morali da urade amputacije.

Na kritike o tome da je iskorstio smrt Omajre Sančez kao priliku da se proslavi, Furnije je rekao: "Širom sveta postoji na stotilje hiljada Omajri - važne priče o siromašnim i ugnjetavanim i mi fotoreporteri smo tu da stvorimo most. Imao sam sreće što sam mogao da budem most koji će ljude povezati sa njom."

Činjenica da ljudi i dalje smatraju da je fotografija krajnje uznemirujuća, čak i decenijama nakon što je snimljena, pokazuje "besmrtnu moć Omajre Sančez".

(Mondo)