DRONOVI NOĆNA MORA ZA SAD I RUSIJU: Supersile prave sisteme za zaštitu od napada bespilotnih letelica

Sistem je dobio naziv „Neuništivi štit“ (Enduring Shield). Na sličnim sistemima radi i Rusija. Vojni kolumnista lista „Gazeta.ru“ Mihail Hodarenok otkriva šta je glavni problem borbe protiv dronova.

DRUGI POKUŠAJ AMERIKE

Kopnena vojska SAD prvobitno je planirala da napravi Višenamenski lanser (MML, Multi-Mission Launcher) kao deo rešenja Zaštite od indirektnog napada (IFPC, Indirect Fires Protection Capability). Međutim, program je zaustavljen zbog „tehnoloških problema“.

„Neuništivi štit“ je sistem protivvazduhoplovne i protivraketne odbrane koji može da otkrije vazdušne objekte u okruženju i ima mogućnost da istovremeno gađa nekoliko ciljeva, tvrdi projektant sistema.

Ovaj sistem je jednostavan za korišćenje i može se u potpunosti koristiti sa Integrisanim sistemom borbene kontrole (IBCS, Integrated Battle Command System), mrežom koja objedinjuje radiolokatore, štabove, komunikacijske veze i baterije protivvazduhoplovne i protivraketne odbrane vojske SAD i njenih saveznika.

Kopnena vojska SAD planira da napravi, sertifikuje i dostavi „prototipove koji su spremni za eksploataciju“ do 2023. godine, piše portal „Difens njuz“. Plan je da se potpiše ugovor za proizvodnju 400 lansera i odgovarajući broj protivraketa.

O jačanju mogućnosti u borbi protiv dronova govorilo se i na Međunarodnom vojno-tehničkom forumu „Armija 2021“. Ruski koncern „Almaz Antej“ počeo je da radi na protivavionskim raketama malih razmera koje su predviđene za uništavanje dronova, saopštio je glavni konstruktor koncerna Pavel Sozinov.

BEZ VEŠTAČKE INTELIGENCIJE SE NE MOŽE

Međutim, ni lanseri ni rakete malog kalibra nisu glavni problem borbe protiv bespilotnih letelica.

Kako bi počela izgradnja sistema protivvazduhoplovne odbrane za borbu protiv dronova svih vrsta, neophodno je stvoriti efikasan radarski sistem koji sada ne postoji.

Pritom, zone otkrivanja radio-lokacijskih stanica svih tipova moraju da obezbede otkrivanje i pratnju svih mogućih vazdušnih objekata sa izuzetno malih visina. Pored toga, praktično na svim tipovima savremenih lokatora se mora dodati optički kanal. Važno je i da radio-lokacijska stanica ima veliku pokretljivost, kao i da vreme razmeštanja lokatora ne bude duže od pet minuta.

Jedan od najvažnijih zadataka je proizvodnja automatizovanog sistema za prikupljanje, analizu radio-lokacijskih informacija i pronalaženje pravovremenih ciljeva svim mogućim vatrenim sredstvima. Verovatno se i ovde ne može bez veštačke inteligencije, a dok period kašnjenja informacija ne sme biti veći od nekoliko sekundi.

U borbu protiv dronova, pored protivavionskih raketnih sistema kratkog dometa, moraju se uključiti i ratni helikopteri, koji imaju specijalno obučene posade i mitraljeze kalibra 12,7 milimetara. Na svakom helikopteru ih ima od 6 do 12.

Neophodno je da se iz prvog napada onesposobi dron, jer je moguće da neće biti druge prilike.

Problem je u tome što ne mogu svi helikopteri da stignu sve tipove dronova, pa je za uništavanje dronova potrebno da se koriste avioni tipa Jak-130 i čak laki turboelisni avioni tipa EMB-314 „Super tukano“ brazilske kompanije „Embrajer“, koji imaju veliki broj mitraljeza i topova kalibra 12,7-23 milimetra.

Pored toga, potrebno je i da se specijalizovana oklopna vozila opreme protivavionskim mitraljezima kalibra 12,7-30 milimetara, dok bi njihov broj trebalo da bude od četiri pa naviše. Slična vozila bi trebalo da budu predviđena i za borbu protiv dronova-kamikaza.

Najperspektivnije sredstvo za borbu protiv udarnih dronova je ruski kompleks „Derivacija PVO“, koji ima automatski top kalibra 57 milimetara i veliku brzinu prilikom gađanja. Ovaj sistem će omogućiti da se skrati opseg upotrebe preciznog naoružanja dronova, odnosno da se omogući uništavanje dronova pre nego što lansiraju rakete.

JAZ U CENI ODBRAMBENIH I NAPADAČKIH DRONOVA

Sa smanjenjem mase i gabarita, kao i povećanjem broja dronova koji učestvuju samo u jednom napadu, ostaje problem naoružavanja vojske laserskim naoružanjem, s obzirom da je trenutno glavni problem veliki cenovni jaz između napadačkih i odbrambenih dronova.

Udarni dron-kamikaza može da košta nekoliko stotina dolara, a cena protivavionske vođene rakete kratkog dometa može dostići i do nekoliko desetina hiljada dolara.

Primena klasičnih sredstava odbrane (protivavionskog raketnog kompleksa i vazdušno-raketnog sistema kratkog i dugog dometa) protiv sličnih vazdušnih objekata može dovesti do krajnjeg iznurivanja mogućnosti druge strane i ujedno povlači za sobom kolaps odbrambeno-industrijskog kompleksa tokom dugih borbenih akcija.

Krajnje efikasno sredstvo borbe protiv svih tipova dronova je primena sredstava radio-elektronske borbe. Upravo radio-elektronska borba u značajnoj meri može da smanji borbene sposobnosti drona, jer svi tipovi dronova imaju radio kanale bez kojih navigacija i sistemi odbrane ne mogu reagovati. Pored toga, efikasnost će se pokazati i zahvaljujući stanici za vizuelno-optičko ometanje koja praktično postoji na svim dronovima.

rs.sputniknews.com

BONUS VIDEO