SUKOB NA LEVICI! ŽIŽEK ZA RT: Soroš i Gejts produžavaju bolest

Svaki autentični levičar treba da stavi na zid iznad svog kreveta ili stola uvodni odlomak Oskara Vajldovog „Duša čoveka u socijalizmu“, gde ističe da je „lakše je saosećati sa patnjom nego sa mislima“, dodaje Žižek.

Ljudi se nađu okruženi gnusnim siromaštvom, gnusnom ružnoćom, gnusnom glađu. Neizbežno je da ih sve ovo snažno dirne. Shodno tome, sa divljenjem, iako pogrešno usmerenim namerama, oni su vrlo ozbiljno i vrlo sentimentalno postavili sebi zadatak da isprave zlo koje vide. Ali njihovi „lekovi“ ne leče bolest: oni je samo produžavaju.

Zaista, ovi lekovi su deo bolesti. Pravi cilj je pokušati rekonstruisati društvo na takvoj osnovi da će siromaštvo biti nemoguće. A altruističke vrline su zaista sprečile sprovođenje ovog cilja. Nemoralno je koristiti privatno vlasništvo kako bi ublažilo stravična zla koja proističu iz ustanove privatnog vlasništva.

Ova poslednja rečenica daje sažetu formulu šta nije u redu sa fondacijom Bila i Melinde Gejts. Nije dovoljno samo naglasiti da se dobrotvorna organizacija Gejts zasniva na brutalnoj poslovnoj praksi – treba ići korak dalje i takođe osuditi ideološku osnovu dobrotvorne organizacije Gejts, prazninu njenog pan-humanitarizma.

Naslov knjige eseja Sama Namija „Odbijanje poštovanja: Zašto ne bismo trebalo da poštujemo strane kulture. A i našu sopstvenu takođe“, udara direktno u glavu: To je jedini autentični stav u pogledu ostale tri varijacije iste formule. Gejtsovo dobročinstvo podrazumeva formulu: Poštujte sve kulture, svoju i tuđu. Desničarska nacionalistička formula glasi: poštuj svoju kulturu i preziri druge koje su inferiorne. Politički korektna formula je: Poštujte druge kulture, ali prezir svoju koja je rasistička i kolonijalistička (zato je politički korektno probuđena kultura uvek antievrocentrična).

Ispravan levičarski stav je: Iznesite skrivene antagonizme sopstvene kulture, povežite ih sa antagonizmima drugih kultura, a zatim se uključite u zajedničku borbu onih koji se bore protiv ugnjetavanja i dominacije u našoj kulturi i onih koji čine isto u drugim kulturama.

Šta ovo znači nešto je što može zvučati šokantno, ali trebalo bi insistirati na tome: Ne morate poštovati ili voleti imigrante – ono što morate učiniti je da promenite situaciju tako da oni ne moraju biti ono što jesu. Građanin razvijene zemlje koji želi manje imigranata i spreman je učiniti nešto kako oni ne bi morali doći na ovo mesto koje im se čak i ne sviđa, mnogo je bolji od humanitarca koji propovijeda otvorenost imigrantima, dok ćuti učestvujući u ekonomskoj i političkoj praksi koja je uništila one zemlje odakle dolaze imigranti.

Pre nekoliko godina pronašao sam u prodavnici u Los Angelesu čokoladni laksativ, komadić čokolade sa paradoksalnim upozorenjem na omotu: „Imate li zatvor? Jedite više ove čokolade!“, odnosno – konzumirajte upravo ono što izaziva zatvor.

Struktura „čokoladnog laksativa“, proizvoda koji sadrži agens sa vlastitim ograničenjem, može se razabrati u današnjem ideološkom pejzažu. Postoje dve teme koje određuju liberalno tolerantan odnos prema drugima: Poštovanje drugosti, otvorenost prema njoj i opsesivni strah od uznemiravanja. Ukratko, „drugost“ je u redu sve dok njegovo prisustvo nije nametljivo, odnosno ukoliko „drugost“ nije stvarno drugo...

U strogoj homologiji sa paradoksalnom strukturom čokoladnog laksativa, tolerancija se poklapa sa svojom suprotnošću: Moja dužnost da budem tolerantan prema drugome efektivno znači da mu se ne treba previše približavati, ne upadati u njegov/njen prostor – ukratko, da bi trebalo da poštujem njegovu/njenu NETOLERNOST prema mojoj bliskosti.

To je ono što se sve više pojavljuje kao centralno „ljudsko pravo“ u pozno-kapitalističkom društvu: Pravo da se ne „uznemirava“, da se drži na sigurnoj udaljenosti od ostalih. Slična struktura je jasno prisutna u našem odnosu prema kapitalističkom profiterstvu: U redu je ako se to suprotstavlja dobrotvornim aktivnostima – prvo nagomilate milijarde, a zatim deo vratite onima kojima su potrebne.

Isto važi i za rat, za nastalu logiku humanitarnog ili pacifističkog militarizma: Rat je u redu utoliko što zaista služi uspostavljanju mira, demokratije ili stvaranju uslova za distribuciju humanitarne pomoći. A da li isto ne važi sve više i više ni za demokratiju i ljudska prava? Ljudska prava su u redu ako se „preispitaju“ da uključuju mučenje i trajno vanredno stanje, demokratija je u redu ako se očisti od svojih populističkih „ekscesa“ i ograniči na one dovoljno „zrele“ da je vežbaju...

Ista struktura „čokoladnog laksativa“ takođe čini figure poput Bila Gejtsa ili Džordža Soroša etički toliko problematičnim: Ne zalažu li se za najnemilosrdniju finansijsku špekulativnu eksploataciju, u kombinaciji sa njenim protiv-agensom, humanitarnom zabrinutošću zbog katastrofalnih društvenih posledica neobuzdane tržišne ekonomije? Soroševa svakodnevna rutina oličena je laž: Polovina njegovog radnog vremena posvećena je finansijskim špekulacijama, a druga polovina „humanitarnim“ aktivnostima (obezbeđivanjem finansiranja za kulturne i demokratske aktivnosti u postkomunističkim zemljama, pisanje eseja i knjiga) kojima se na kraju bori sa efektima sopstvenih špekulacija.

Kriza u kojoj se nalazimo suviše je ozbiljna da bismo se protiv nje borili laksativima od čokolade. Potrebni su nam samo gorki laksativi – nismo (još uvek) u ratu, ali smo možda u nečem još opasnijem: Ne borimo se protiv neprijatelja, jedini neprijatelj smo mi sami, destruktivne posledice kapitalističke produktivnosti.

Podsetimo se da je nakon pada Sovjetskog Saveza Kuba proglasila „poseban period u vreme mira“ – ratne uslove u vreme mira. Možda bi ovaj izraz trebalo da upotrebimo u današnjoj nevolji – ulazimo u vrlo poseban period u doba mira, zaključio je Slavoj Žižek.

(rs.sputniknews.com)