KONAČNA PRESUDA VELIKOG VEĆA: Evropski sud - Britanija kršila ljudska prava presretanjem komunikacija

Veliko veće je ovo utvrdio odlučujući u drugostepenom postupku u slučaju "Veliki brat i drugi protiv Velike Britanije".

Prvostepena presuda sa sličnim zapažanjima doneta je u septembru 2018. godine, nakon čega je na zahtev podnosilaca predstavke slučaj predat Velikom veću na konačno odlučivanje.

U međuvremenu, Velika Britanija je promenila zakonsku regulativu.

U ovom procesu se 16 nevladinih organizacija, novinara i aktivista iz Velike Britanije žalilo Strazburu zbog tri režima nadzora: presretanja masovne komunikacije, prijema obaveštajnih podataka od stranih vlada i/ili obaveštajnih agencija i pribavljanje komunikacionih podataka od provajdera komunikacionih usluga.

U informaciji suda se navodi da je Veliko veće je jednoglasno utvrdilo da je režimom masovnog presretanja komunikacija i režimom za dobijanje komunikacionih podataka od provajdera, prekršen član 8 Konvencije, koji reguliše poštovanje privatnog i porodičnog života.

Takođe je jednoglasno utvrdilo da je režimom presretanja masovne komunikacije i režimom za dobijanje komunikacionih podataka od provajdera Velika Britanija prekršila i član 10 Konvencije - koji reguliše pravo na slobodu govora, jer nije sadržao dovoljnu zaštitu poverljivog novinarskog materijala.

Glasovima 12  prema 5, Veliko veće utvdilo je da nije došlo do kršenja prava na privatnost u pogledu režima Velike Britanje za traženje presretnutog materijala od stranih vlada i obaveštajnih agencija.

Istim odnosom glasova, Veliko veće je utvrdilo da nema kršenja prava na slobodu govora režimom za traženje presretnutog materijala od stranih vlada i obaveštajnih agencija, jer je, kako je ukazao sud, predviđao dovoljno zaštitnih mera od zloupotreba i osigurao je da britanske vlasti nisu koristile takve zahteve kao sredstvo za zaobilaženje svojih dužnosti prema domaćem zakonu i Konvenciji.

Podnosioci žalbe "Veliki brat i drugi" pokrenuli su ovaj slučaj putem više, kasnije združenih pritužbi, tokom 2013, 2014, i 2015. godine, posle otkrića bivšeg saradnika američke Nacionalne bezbednosne agencije (NSA) Edvarda Snoudena o strategiji masovnog nadzora komunikacija koje su sprovodile američka i britanska vlada.

Podnosioci predstavke tvrdili su da priroda njihovih aktivnosti znači da njihova elektronska komunikacija i / ili podaci o komunikaciji verovatno mogu da budu presretnuti ili zadržani od strane britanske obaveštajne službe, čime se krše njihova prava garantovana Evropskom konvencijom o ljudskim pravima.

Podnosioci tužbi nisu tražili nikakvu odštetu od vlade Velike Britanije već samo utvrđenje da su im prava prekršena i naknadu sudskih troškova.

Na ime troškova u drugostepenm postupku Veliko veće im je odobilo 91.000 evra.

U informaciji suda koja je danas objavljena, navodi se da je u relevantno vreme, režim masovnog presretanja i pribavljanja komunikacionih podataka od provajdera bio regulisan Zakonom o propisima o istražnim ovlašćenjima iz 2000. godine, ali da je u međuvremenu zamenjen novim Zakonom iz 2016. godine, te da se njegovi zaključci odnose iskljucivo na odredbe Zakona iz 2000. godine.

Sud u presudi ističe da usled mnoštva pretnji sa kojima se države suočavaju u savremenom društvu, režim masovnog presretanja nije sam po sebi kršio Konvenciju.

 - Međutim, takav režim je morao biti pod zaštitnim merama od početka do kraja, što znači da bi se na domaćem nivou u svakoj fazi procesa trebalo proceniti neophodnost i proporcionalnost preduzetih mera - navodi Veliko veće Evropskog suda.

Takođe je ukazalo da bi masovno presretanje trebalo da bude odobreno na samom početku od strane nezavisnog tela, kada se definišu cilj i obim operacije i da bi operacija trebalo da bude predmet nadzora i nezavisne, naknadne revizije.

U pogledu režima masovnog presretanja komunikacija u Velikoj Britaniji, sud je utvrdio kao nedostatke to što ga je odobravao državni sekretar, a ne telo nezavisno od izvršne vlasti.

Takođe, kao nedostatak vidi to što kategorije pojmova za pretragu, koje definišu vrste komunikacija koje bi postale obavezne za ispitivanje, nisu bile uključene u zahtev za odobrenje, kao i to što pojmovi za pretragu povezani sa pojedincem (to jest određenim identifikatorima, kao što je imail adresa) nisu bili predmet prethodnog internog odobrenja.

Kada je u pitanju kršenje prava na slobodu izražavanja, Sud je istakao da je zaštita novinarskih izvora kamen temeljac slobode štampe.

Podrivanje ove zaštite imalo bi štetan uticaj na vitalnu ulogu štampe kao "javnog čuvara" i njenu sposobnost da pruži tačne i pouzdane informacije.

Prema dokumentima koje je 2013. otkrio Edvard Snouden, gde je obelodanjeno masovno prisluškivanje američke Agencije za bezbednost (NSA), britanska obaveštajna služba je bila glavni akter u nadzoru svetskih komunikacija.

Snouden se nalazi u Rusiji, gde mu je, prema pisanju medija, prošle godine vlada Ruske Federacije odobrila stalno prebivalište, pošto je prethodno imao privremeni azil.

Program prisluškivanja telefona pokrenut nakon teroristickih napada na Sjedinjene Američke Države 11. septembra 2001, a funkcionisao je u tajnosti sve dok ga Snouden nije razotkrio u javnosti 2013.

Mediji pišu da je prema tom programu, NSA bez pravnog naloga prikupljala “metapodatke” - milijarde poziva i poruka dnevno, a sve sa navodnim ciljem da se prate osumnjiceni za terorizam.

Ovo nije jedini program NSA koji je Snouden razotkrio.

Tu je i, kako podsećaju mediji, PRISM uz pomoć kojeg NSA prikuplja komunikacije s interneta preko razlicitih kompanija, ukljucujuci “Majkrosoft”, “Gugl”, “Fejsbuk”, “Jahu” i “Epl”. Snouden je rekao da je to izvor broj jedan za analiticke izveštaje NSA.