TAMO DALEKO LAKŠE UZ "NOVOSTI": SUDBINE Radoslav Božović (83), pisao poeziju za naš list iz dijaspore sedamdesetih
IZ mog života nikada ne može izbledeti najdraža saradnja u celom mom pesništvu - sa izdanjima "Večernjih novosti" za dijasporu, gde sam objavljivao nostalgične, rodoljubive i ljubavne pesme, pišući ih tamo daleko, u Australiji.
Foto M. Bošnjak
Ta časna saradnja razgaljivala mi je sve životne muke, koje mi je sudbina isplela još davno pre odlaska na Peti kontinent...
Ovom setom, starina Radoslav Božović (83) u Brđanima, kod Gornjeg Milanovca, počinje "ispovest" o svom mukotrpnom životu, ali protkanom poezijom, filantropijom i verom da će njemu i familiji iz tog trpljenja svanjivati i bolji dani. Osvitali su, kako kad.
- Stihotvorenija koje sam iz Australije slao u "Evropske novosti" (izdanje vašeg lista za dijasporu širom sveta) postala su tih davnih sedamdesetih godina prohujalog prošlog veka prekretnica u mojoj životnoj muci i tuzi. Odjednom više nisam osećao da sam u tuđini! Kao ni moja familija, koju sam odveo u Australiju, radi nasušne kore hleba: suprugu Stanicu i tada trogodišnjeg sina Zorana, a u drugoj etapi tamošnje pečalbe i devetomesečnu ćerkicu Zoricu, majku i brata. Prva pesma koju sam za "Novosti" napisao beše "Majčina poruka jedincu sinu koji je otišao u tuđinu". A onda, redom - seća se Radoslav, pokazujući nam mnoge sačuvane primerke "Novosti".
"ORFEJ MEĐU ŠLjIVAMA"
MEĐU srpskim piscima i publikom ostaće upamćen časopis "Raskovnik" koji nažalost odavno ne izlazi. Autori su mu, uglavnom, bili sa sela, od Dobrice Erića nadalje. Dobio je ime po mitskoj travki, koja "raskiva" sve brave i "otkriva" neotkriveno. S tim piscima, koji su raskivali tabue i zablude, drugovao je i naš sagovornik. I on je jedan od "Orfeja među šljivama", kako kritičari i čitaoci nazivaju dobre seoske pesnike.
- Savet mladim pesnicima, pogotovo sa teškim životnim iskustvima: ne predajte se muci, izrazite svoj bol i radost, nastavite putem "Raskovnika" - preporučuje Radoslav.
SUPRUGA Stanica, vešta sa iglom i platnom, njegove najdraže pesme je izvezla, po uzoru na istorijski poznato Jefimijino delo.
Da nije radila na dalekim meridijanima, familija Božović teško bi sagradila kuću.
Prva Radoslavljeva pesma u "Novostima"
Foto M. Bošnjak
- Na pečalbu sam otišao pročitavši 1970. u "Novostima" članak da Vlada Australije od SFRJ traži 70.000 radnika, da je posao obezbeđen, plaća i let avionom... Odosmo supruga, sinčić i ja. Radio sam u železari, 90 kilometara od Sidneja, od 25 hiljada radnika beše 5.000 nas iz "Juge". Ali, plata mala, potražih drugi posao od firme do firme, skupa s jednim Albancem, dobrim čovekom. Dve godine sam radio u fabrici bele tehnike i vratio se u zavičaj. Radio sam u milanovačkim firmama. Pa opet u pečalbu, kao kvalifikovani zidar, ovog puta u Čehoslovačku, pa opet kući. Ćerka Zorica se rodila u međuvremenu - zalazi čiča Radoslav u egzistencijalne dubine svog mukotrpnog života.
MEĐU OSNIVAČIMA KNjIŽEVNOG KLUBA
JEDAN od osnivača Književnog kluba "Momčilo Nastasijević", 25. marta 1981. u Gornjem Milanovcu, zavičaju tog znamenitog pisca, bio je i Radoslav Božović. Član je i Udruženja radnika umetnika Srbije i Crne Gore, sa sedištem u tom gradu. I u kasnoj jeseni života, učesnik je zapaženih kulturnih manifestacija u svom kraju.
OBRNI-okreni, ono malo ušteđevine potrošilo se na još nedovršenu kuću... I na život.
- Vidim, nema mi druge: ponovo u Australiju! Imao sam povratnu vizu. Povedem suprugu, oboje dečice a Zorica beše beba, majku, brata... Radio sam u fabrici stakla za automobile "ford". Kad smo zaradili novac za kuću i iole solidniji život, vratili smo se, do penzije 1998. radio sam u milanovačkim fabrikama - nastavlja naš sagovornik.
ZBIRKE
DVE vredne zbirke poseduje čiča Radoslav: filatelističku, od 460 poštanskih maraka iz mnogih zemalja i epoha, te numizmatičku šuštavu hrpu papirnatog novca, raznih apoena.
Tužna su mu sećanja na mladalački život u teškom siromaštvu, opaku bolest pluća zbog koje je završio samo dva razreda osnovne škole, na "pečalbu" i po svom selu, sticanje zvanja kv. majstora zidara i sve druge muke. Ipak, i u njima je imao oslonac.
- Poeziju pišem od 1960. Duša mi je u njoj! Sada, pišem pesme i kratke šaljive priče. Pisaću dok sam živ - zaključuje vrli starina.