JOŠ STRAHUJU ZA SUDBINU BAKE LJUBE: U selu Listovača kod Gline, policija obavljala uviđaj posle požara koji je progutao dom srpske starice

Gotovo pusto banijsko selo, sada je puno policije i vatrogasaca, a istraga će pokazati šta se dogodilo sa bakom Ljubom koja je živela u krajnje teškim uslovima.

Za ovu staricu javnost u Hrvatskoj saznala je kada je pre četiri godine, za Božić, snimljena reportaža o Srbima koji žive i danas bez struje. Svoju tužnu priču, malog, skromnog čoveka, ispričala je baka Ljuba, a oni koji su taj prilog videli nisu mogli da veruju da svega šezdesetak kilometara od Zagreba neko živi u takvim uslovima.

Baki Ljubi je pre dve godine, od raka, preminuo sestrić, jedini kojeg je imala od rodbine, i od tada joj je život bio još teži. Stara, oronula kuća, ako se to uopšte moglo tako nazvati, bila je sve što ima. A, u njoj struje nikada nije bilo. U selu je 14 kuća, ali su gotovo sve zapuštene, ostavljene i "guta" ih šuma. Najdalje od civilizacije bila je baš kuća bake Ljube, a do nje se moglo doći samo ako bi se nekako prešao potok koji ju je okružio.

Kako je ispričala u emisiji, glava porodice Obradović, nije bio srećan kada je "novotarija" od struje došla do sela, više je voleo petrolejke. Ljuba se prisećala seoskog života kada je tu još bilo ljudi, slavilo se i radovalo. Strahote su počele kada su ustaše upale u selo i ubijale sve pred sobom. Obradovići su pobegli u Bosnu, a dvanaestogodišnjoj Ljubi tamo su umrli i otac i majka. U braku je bila 35 godina, ali decu nije imala. Sa sestrom se odlučila vratiti u selo, a kuću nije napustila ni kada je zloglasna "Oluja" protutnjala Banijom.

Sa penzijom od muža, crkavicom manjom od 80 evra, preživljavala je od meseca do meseca. Nikada se nije žalila, a kada su je počeli obletati novinari nakon televizijskog priloga, u šali je govorila: "Mogu ja bez struje ovo malo što mi je preostalo". Na televiziji ju je videla i zamenica gradonačelnika Gline Branka Bakšić Mitić. Donela joj je tranzistor, ali ga baka nije prihvatila. Brinula se Branka za Ljubu koliko je mogla, a onda se javio čovek koji je baki darovao solarni panel. Teško je bilo starici objasniti o čemu se radi, ali sijalica je prvi put zasvetlila u trošnoj kući.

Obilazili su je i ljudi iz Crvenog krsta i Centra za socijalni rad i nagovarali je da je smeste u dom. Jedva je hodala, teško joj je bilo da obavlja i ono malo kućnih poslova, ali je uporno odbijala da ode u dom.

- Ovde znam svako stablo, svaki kamen u potoku. Ne mogu da sve to ostavim, te jabuke, kruške, gljive - bila je uporna Ljuba u odbijanju.

Njen komšija, Stevo, gledao je sve vreme kako se Ljuba muči, predlagao joj da dođe u njegovu kuću koja je imala struju, a pripremio je i posebnu sobu. Dva puta po 80 evra možda bi za dvoje staraca bilo dovoljno, ali Ljuba je i to odbila. Došla bi do komšije, pomogla mu oko kuće i vratila se u svoju.

Bila je baka Ljuba zahvalna svima koji su joj pomagali. Kao da je predosećala nesreću, jer je govorila: "Bojim se zime, tada ću da umrem".

HRANU DELILA SA SRNAMA

NAJVIŠE se veselim kada dođe proleće, onda se u vrtu nađe i nešto hrane. Sa srnama delim što je izraslo. Ma, neka ih, i one moraju da jedu - pričala je malobrojnim posetiocima koji bi se probili do ove pustošije na Baniji.

Nije se žalila na bolesti, ali godine su bile neumoljive. Teške su bile hladne zime, a poslednjih se godina jedva saginjala da naloži vatru.

- Noge mi, nažalost, otkazuju. Za toplo u kući i ne znam. Ali, tu želim da umrem - govorila je.