U OKNU PRVI PUT U PELENAMA: Sa rudarima u surovoj pustinji Velikog basena, u potrazi za dragocenim tirkizom
RUDARSKI posao uvek je važio za najteži, a rudari za sinonim junaštva. Staviti život na kocku i spustiti se u okno, duboko pod zemlju, izazov je na koji se ne bi odvažio svako.
Foto Promo
Ipak, duže od 60 godina, tri generacije porodice Oteson svakodnevno se bave baš ovim poslom. Severno od Las Vegasa, u surovoj pustinji Velikog basena, pod vrelim peskom i stenama starim stotinama hiljada godina, Otesonovi već decenijama tragaju za svojim blagom - tirkizom. U ekskluzivnom intervjuu za "Novosti", pravo iz prašnjave Nevade, Toni Oteson nam otkriva kako izgleda svakodnevni život rudara, dočaran u uzbudljivoj šestodelnoj seriji "Tirkizna groznica", utorkom (Vajasat Iksplor, 21.45).
- Kada sam prvi put došao na rudarsko nalazište, nisam imao ni tri godine. Još imam tu sliku negde. Ja u majici kratkih rukava, sa pelenama i šeširićem na glavi. Tako se to radilo nekada. Deca su tumarala naokolo zabavljajući se u pesku, dok su stariji pored vas kopali tirkiz. Danas to izgleda malo drugačije, ali verovatno je baš taj život na terenu od malih nogu i uticao na to da nastavim ovaj posao - poručuje Toni.
- Tirkiz je bio moja sudbina od rođenja. Na neke stvari možeš da utičeš tokom života, ali neke su već predodređene. Dok se okreneš, prošlo je 40 godina, a ti si od onog deteta u pelenama, stasao u roditelja koji treba svoje klince da izvede na pravi put.
ZET MI UMALO NIJE POGINUO U RUDNIKU
TONI Oteson nam je opisao najstresniju situaciju sa kojom se susreo.
- Pre nekoliko godina, moj zet je radio na raskrčivanju puta, kroz planinu do rudnika. Postavljali smo kanape za spuštanje u jednu od jama, kada je u sekundi kopač rupa izgubio kontrolu i krenuo da se survava niz brdo, pravo na nas. Moj zet mu se nalazio na putu i preživeo je samo pukom srećom. Srećom, sve se završilo dobro, ali ta scena pratila me je mesecima kasnije.
Kako izgleda život rudara?
- Najveći deo godine provodim u rudniku, jer su velike razdaljine između naših nalazišta tirkiza i mesta gde živimo. To nije običan posao od devet do pet, posle čega se vraćaš kući, zavališ u fotelju i okružen porodicom ostatak večeri uživaš pred televizorom. U našem slučaju, kad odeš na posao, otišao si. Od doma do posla, deli te 11 sati puta u jednom pravcu. Samoća i priroda su tvoji najbliži saradnici, ali navikao sam se i više ne osećam strah. Foto Vijasat
Sa kakvim opasnostima ste suočeni na terenu?
- Opasnost mi nikada nije na pameti, dok ne pomislim na ženu i decu. Naš dan je jedna rutina, ali ovaj posao je opasan. Tek kada pomislim na njih, setim se svih rizika. Svakodnevno rukujemo eksplozivom. Radimo sa mašinama za iskopavanje rude, okruženi smo sa hiljadu opasnosti, koje me u svakom trenutku mogu povrediti ili ubiti. Kažu da su u najvećoj opasnosti, upravo oni rudari koji su oguglali na strah. A teško je posle skoro pola veka bavljenja ovim poslom, ne izgubiti taj osećaj za opasnost.