NAUČNICI ŠOKIRANI: Istorija stanovništva Rapa Nuija prepisana pomoću drevne DNK

Smešten u Pacifiku, nalazi se na 1.900 km istočno od najbližeg naseljenog polinezijskog ostrva i 3.700 km zapadno od Južne Amerike.

Iako su ostrvo, njegove stanovnike i njihovu bogatu kulturu opsežno proučavali arheolozi, antropolozi i genetičari, dva ključna elementa istorije Rapanuija i danas su veoma kontroverzna.

Jedna od njih je teorija kolapsa stanovništva kroz „ekocid” ili „ekološko samoubistvo” iz 1600-ih, za koji se smatra da je rezultat prenaseljenosti i lošeg upravljanja resursima.

Druga velika teorija je da li su polinezijski preci Rapanuija bili u komunikaciji sa domorodačkim Amerikancima pre kontakta sa Evropljanima 1722.

Ovonedeljno izdanje časopisa Nejčur sadrži genetsku studiju koja baca svetlo na ove dve debate vezane za istoriju Rapanuija ispitivanjem genoma 15 pojedinaca Rapanuija koji su živeli između 1670. i 1950.

Ostaci se trenutno nalaze u Antropološkom muzeju u Parizu.

Novu studiju sproveo je međunarodni tim naučnika, a predvodili su je docent Viktor Moreno-Majar sa Instituta Globus na Univerzitetu u Kopenhagenu (Danska), i doktorand Barbara Sosa da Mota i vanredni profesor Ana-Sapfo Malaspinas sa Biološko-medicinskog fakulteta Univerziteta u Lozani (Švajcarska), u bliskoj saradnji sa kolegama u Rapa Nui, kao i u Austriji, Francuskoj, Čileu, Australiji i SAD.

Priča o Rapanuima je često predstavljana kao opomena protiv prekomerne eksploatacije resursa čovečanstva.

Nakon što su Polinežani sa zapada naselili ostrvo do 1250. godine, pejzaž na Rapa Nuiju se drastično promenio.

Visoke kamene statue — moai — bile su isklesane i postavljene u svim uglovima ostrva, dok je njegova prvobitna šuma od miliona palmi nestajala i do 1600-ih skoro nestala.

Prema teoriji "ekocida“, populacija od preko 15.000 jedinki Rapanuija izazvala je ove promene koje su dovele do perioda oskudice resursa, gladi, ratovanja, pa čak i kanibalizma koji je kulminirao katastrofalnim kolapsom stanovništva.

- Iako je sa sigurnošću utvrđeno da je životna sredina Rapa Nuija bila pod uticajem antropogenih aktivnosti, kao što je krčenje šuma, nismo znali da li su i kako ove promene dovele do kolapsa stanovništva - komentariše Malaspinas, dr prof. na Univerzitetu u Lozani i vođa grupe na SIB Švajcarskom institutu za bioinformatiku, Švajcarska, poslednji autor studije.

Istraživači su istraživali genome pojedinaca drevnog Rapanuija očekujući da će pronaći genetski potpis kolapsa populacije, kao što je nagli pad genetske raznolikosti. Ali ono što je zaista iznenađujuće, podaci nisu sadržali nikakve dokaze o kolapsu stanovništva u 1600-im.

- Naša genetska analiza pokazuje stabilno rastuću populaciju od 13. veka do kontakta sa Evropom u 18. veku. Ova stabilnost je kritična jer je u direktnoj suprotnosti sa idejom o dramatičnom kolapsu populacije pre kontakta - kaže Barbara Sosa da Mota, istraživač sa Fakulteta za biologiju i medicinu Univerziteta u Lozani i prvi autor studije.

Kroz svoju genetsku analizu, Moreno-Maiar, Sosa da Mota, Malaspinas i njihove kolege ne samo da su pružili dokaze protiv teorije kolapsa, već i naglašavaju otpornost populacije Rapanuija koja se suočava sa izazovima životne sredine tokom nekoliko vekova sve do kolonijalnih poremećaja koje je doveo evropski kontakt posle 1722.

Još jedna debata koja decenijama muči istraživače je da li su Polinežani ikada stigli do Amerike.

Iako je pomorska plovidba na velikim udaljenostima koristeći drvene čamce verovatno zaustavljena nakon što je šuma Rapa Nui nestala, arheološki i genetski dokazi savremenih pojedinaca nagoveštavaju da su se putovanja u Ameriku ipak dogodila.

Međutim, prethodne studije koje su proučavale male količine DNK drevnih Polinežana odbacile su hipotezu da su se dogodila transpacifička putovanja.

Stoga su ovi nalazi doveli u pitanje da li su Polinežani stigli do Amerike i sugerisali da je zaključen kontakt zasnovan na današnjim genetskim podacima bio posredovan evropskom kolonijalnom aktivnošću nakon 1722.

Generisanjem visokokvalitetnih drevnih genoma od 15 pojedinaca Rapanuija, tim je značajno povećao količinu genomskih podataka sa ostrva i otkrio da oko deset procenata genskog fonda Rapanuija ima poreklo iz Amerike.

Ali ono što je još važnije, mogli su da zaključe da su se obe populacije srele pre nego što su Evropljani stigli na ostrvo i u Ameriku.

Naučnici su vodili razgovore licem u lice sa članovima zajednice Rapanui i "Komision Asesora de Monumentos Nacionales" u Rapa Nuiju (CAMN).

Ove diskusije su omogućile da se usmeri istraživanje i da se definiše skup istraživačkih pitanja koja su podjednako bila od velikog interesa za naučnike i zajednicu.

Na primer, tim je uspeo da pokaže da su populacije najbliže drevnom Rapanuiju zaista one koje trenutno žive na ostrvu.

- Videli smo da muzejske arhive sadrže greške i pogrešne oznake. Sada kada smo ustanovili da su ovih 15 pojedinaca u stvari bili Rapanui, znamo da pripadaju ostrvu - kaže Moana Gorman Edmunds, arheolog iz Rapa Nuija i koautor studije.

Štaviše, kada su tekući rezultati predstavljeni predstavnicima zajednice Rapanui, o potrebi repatrijacije svojih predaka se razgovaralo kao o centralnom cilju za neposredne buduće napore.

- Sada imamo jak argument zasnovan na činjenicama da započnemo važnu diskusiju o tome kako i kada ovi ostaci treba da budu vraćeni na ostrvo. Štaviše, preko CAMN-a, zajednica Rapanui će imati kontrolu nad tim ko dobija genetske podatke naših predaka i za šta ih koriste - dodaje Gorman Edmunds.

(EurekAlert)

BONUS VIDEO:

ZOO VRT U HONG KONGU PROSLAVIO ROĐENjE PANDE: Pogledajte mladunče sa njihovom majkom Jing Jing