EMOTIVNI ODNOSI SA STALNIM RASKIDIMA I POMIRENJIMA: Patološka osnova jo-jo veza

 Dok zamišljeno kidamo listić po listić sa biljke, pitajući se, sebi u bradu, pomenute reči, ova nedoumica može da nam bude zanimljiva. U ranoj mladosti, kad se dvoumimo voli li nas naša simpatija.

Međutim, mnogo manje interesantno postaje kada se ovakva vrsta preispitivanja prenese u zrelo doba, a odnosi se na vezu u kojoj smo, jer se sa partnerom stalno svađamo, rastajemo, mirimo i sastajemo. Takav odnos vremenom nam postaje teret, doživljavamo ga kao kamen oko vrata koji nas vuče na dno, ali opet ne možemo tek tako da ga „zbacimo“ da bismo izronili na površinu vode i udahnuli vazduh punim plućima.

Ostajemo da se „praćakamo“ negde između, a svakim pokretom tela sve više uskomešavamo dno, mulj je sve veći, guši prozračnost osvetljenu sunčevim zracima, koja nas je tako zavodljivo privukla na početku.

O rasprostranjenosti fenomena „jo-jo veze“, koja podrazumeva mnogo raskida, pomirenja i toplo-hladnih emocija, dovoljno govori to što je već dobila svoj naziv u psihologiji. Upravo zato, u pojašnjenju ovog obrasca emotivnog povezivanja pomogla nam je Elena Kuzmanović, psiholog. Na pitanje šta o tipovima ličnosti koje su u odnosu govori to što su u jo-jo vezi i kako bi ih opisala, naša sagovornica kaže:

- Osobe koje su sklone ovakvim vezama karakteriše emocionalna nestabilnost, nezrelost i nemogućnost da se za odnos zaista opredele. Njima je uvek potreban „plan B“, a stalno prisutna mogućnost raskida im na neki način stvara osećaj da uvek postoji izlaz i da nije teško otići. Nisu dobre u rešavanju konflikta i tolerisanju neprijatnosti, zbog čega stalno pronalaze rešenje u bežanju iz odnosa. Takođe postoji i neka vrsta patološke privlačnosti u tome da se partner stalno iznova osvaja i vraća u odnos.

Imaju li takve veze šanse za opstanak „do kraja života“?

- Ponekad da, ali najčešće se dešavaju kada su ljudi mlađi i događa se da oni nakon takvih veza odrastu i požele neke zrelije modele odnosa. Jo-jo veze su iscrpljujuće po partnere. Međutim, dešava se i da zasnuju porodicu i pored nestabilnog života, verujući da će deca učvrstiti zajednicu, pa se situacija time dodatno komplikuje. Ukoliko takva vrsta odnosa opstaje tokom godina i ako se u nju uključe i deca, to predstavlja prilično stresnu atmosferu za njih, jer je partnerski odnos roditelja disfunkcionalan.

Koje su karakteristike takvog odnosa?

- Često se može čuti da se takav odnos opisuje kao „strastveni“, dok je zapravo prava reč – disfunkcionalni. Partneri imaju osećaj kao da su u ringu, uvek suprotstavljeni, potrebna je samo varnica da se svađa rasplamsa, a zatim se, u svom vrhuncu, završava teatralnim odlascima. Partneri doživljavaju razne oblike pražnjenja svojih frustracija kroz taj odnos, međutim, ukoliko imaju decu, iz njihove perspektive svaki odlazak je potencijalni gubitak jednog od roditelja i ostavlja posledice na njihovo osećanje sigurnosti i poverenja. Onda se kod partnera javlja strah od samoće i neka vrsta zavisnosti od takve relacije, pa kada se ponovo spoje, to doživljavaju kao novi početak, sa mnogo entuzijazma, dok ubrzo ne shvate da je odnos u suštini nepromenjen.

Da li se takva veza sa svakim prekidom degradira i gubi na svojoj jačini, pa i kvalitetu emocija unetih u nju?

- Zavisi koliko snažna patologija odnosa joj je baza. Za neke ljude je to vrsta pražnjenja i punjenja, dinamika u odnosu, ali za malo zrelije osobe takav odnos predstavlja izvor stresa koji iscrpljuje dugotrajno i dovodi čak i do raznih psihosomatskih tegoba. Svaki prekid je zapravo korak ka konačnom raskidu, do koga mora u nekom trenutku da dođe.

Postoje li osobe koje se „pune“ kroz stalne prekide i svađe, koje samo takav odnos i može zadovoljiti?

- Nažalost da, i to su često osobe koje su u primarnim porodicama imale sličnu dinamiku. Roditelji su im se često svađali, pa su stvarali sliku da ljubav i partnerstvo zapravo tako izgledaju. Dešava se i da osoba odrasta u porodici koja je hladna i potiskuje osećanja, pa kroz odnos prepun rasprava dobija osećaj da je voljena, da je nekome dovoljno stalo, čim se svađa i „bori“ za nju. Nekada nesvesno odigravamo obrasce iz primarne porodice da bismo razumeli zašto su nam se roditelji toliko svađali, da nađemo neku vrstu opravdanja kroz to da je „prosto takav život“ i da je normalno da se ljudi stalno raspravljaju.

NEMINOVNOST DEFINITIVNOG RASKIDA

Ima li bar nešto dobro što proizilazi iz stalnih rastanaka i ponovnih sastanaka?

- Dobro je jedino to što uglavnom vode ka definitivnom raskidu, ali to može da traje godinama i potpuno iznuri partnere. Ljudi koji su u takvim vezama sigurno bi govorili o velikoj ljubavi, jer se mora naći prikladno opravdanje zašto to radimo sebi, i onda se u početku svakog „novog početka“ osećaju velika nada i uzbuđenje. To osećanje ne traje dugo, jer par ubrzo uleti u karakterističnu dinamiku i svađe opet kreću.

Kako prekinuti to kad počne da nam smeta? Može li se takav odnos preobratiti u zdrav i kako?

- Veoma je važno da se prekine što ranije, to jest da se tim problemom par suoči čim uvidi šablon u nastajanju. Za to je potrebna izvesna zrelost i mogućnost da se izdrži bol zbog mogućeg rastanka, uz svesnost da odnos ne ide dobrim putem. Ukoliko partneri osećaju potrebu, mogu i da odu na zajedničko partnerskog savetovanje, pa postoji mogućnost da kroz taj proces otkriju da li žele da zaista izgrade odnos ili da se ipak rastanu.

Koje su najveće zablude učesnika takvih veza?

- Da im je odnos strastven, da su to njihove prirode, da to znači da se zaista vole i ne mogu jedno bez drugog, da to nije toliko dramatično, da ne mogu sami, da će nekada iz čista mira biti bolje, samo zbog protoka vremena ili, eventualno, zbog dece. Najčešće vremenom bude još gore i odnos je sve više izranjavan. Takva dinamika zaista najmanje veze ima sa ljubavlju.

Navedite nam rane i kasnije pokazatelje koji ukazuju na to da našem partneru baš ovakva vrsta odnosa odgovara?

- Ukoliko od početka vidimo sklonost ka dramatičnim odlascima tokom svađa, ako je svaki sukob preuveličan i čini se kao da se stalno borimo na život i smrt, ako se stalno preti raskidom i ako je jedino rešenje konflikta da neko nekoga ostavi. Kasniji pokazatelj je činjenica da neko dugo opstaje u takvoj vezi, da ona traje, iako je jasno da se u tom odnosu partneri ne osećaju dobro.

ISCRPLjUJUĆA STRAST I NEUHVATLjIVOST

Kako i zašto u taj začarani krug uđe osoba koja po svojoj prirodi nije takva i ne odgovaraju joj stalne tenzije, neizvesnosti, igra toplo-hladno?

- Ponovo iz razloga što se disfunkcionalnost pomeša sa strašću i što osobi najpre nije sasvim jasno šta se dešava. Možda pomišlja da to ima neke veze sa njom, da ona nije u redu, osoba za koju je zainteresovana joj deluje neuhvatljivije, pa je prvi refleks da proba nekako da je zadrži pored sebe. I tu nije konstantno loše, već je i dobro, a kada je dobro – bude zaista dobro, i onda se osobi ne napušta taj „dobri deo“ veze. Često dugo trpimo odnos koji nam većinski ne odgovara, baš zbog tog malog procenta stvari koje volimo i koje nam prijaju. Hvatamo se za taj deo kao za ključni, i preuveličavamo njegov značaj. Važno je da razumemo da ni u jednom odnosu nije samo loše i da uvek kad odlučimo da odemo iz odnosa, nešto dobro moramo da izgubimo. Ali izgubimo i ono većinsko loše, pa bi se trebalo koncentrisati na taj deo.

Koji je jasan, upozoravajući signal da mora što pre da napusti takav odnos?

- Kada shvati da je počela da se menja i postaje osoba koja se sebi više ne dopada. I kada oseti da je iscrpljena odnosom, da mnogo vremena provodi baveći se svađama i problemima u vezi, zbog čega ostatak života strada. I najvažnije, ukoliko ima decu, važno je da se takav odnos ili sredi ili prekine, jer deca veoma teško podnose tu neizvesnost i čini im se da im je život stalno na ivici provalije, čeka da se uruši skroz.

Prenosi li se takav obrazac ponašanja i na decu, ako je reč o jo-jo braku?

- Mi iscrtavamo mape života naše dece kroz odnos koji imamo prema njima i kroz odnos kakav imamo sa partnerom. Zato je odgovornost roditelja velika u tome do koje će mere decu izložiti stresu kroz stalne rastanke i ponovna spajanja. Često se to učenje po modelu prenosi i na naredne generacije, jer na taj način „čitamo“ ljubav i odnose. Deca vole stabilnost i harmoniju, a ovakva vrsta dinamike im stvara hroničnu nesigurnost.