KAD JEDAN PRESTANE DA VOLI: Kako se ponašati u vezi kada je emocionalni brodolom u najavi

Ovim rečima Sergej Jesenjin, u poslednjoj strofi pesme „Ti me ne voliš“, opisuje stanje u kom se nalazi jedan od emotivnih partnera, kada ga ljubav prema izabraniku napusti. Stanje nepovratno po ljubav, koje budućnost odnosa čini neizvesnom. Kada tako nešto osvesti kod sebe, partner kod kog su se emocije ugasile ne zna šta da radi. Da li je moguće da je prestao da voli svog dragog/dragu, istog onog zbog koga mu godinama unazad srce sa osmehom, zadovoljno kuca, ušuškano u slatku i toplu izvesnost? Istog onog sa kojim je proživeo toliko toga raznolikog, lepog i ružnog, dinamičnog i tromog, koraka lako determinisanog i trapavog, jednostavno živeo život? Otkud to odjednom, pa do juče su se tako voleli? Šta se promenilo i zbog čega?

Prvi, najčešći, pa samim tim i najlogičniji, odgovor je da je „našao drugu“. A šta ako to nije slučaj, ako se ljubav povukla pred nerazumevanjem, hladnoćom, njoj do tada nepoznatim, prebrzo na pijedestal podignutim, višim ciljevima? Ako je ustuknula pred uvredama, neispunjenim očekivanjima koja vode u sve dublja razočaranja, ako ne može više da pronađe adresu na koju bi trebalo da stigne, jer se stanar promenio do neprepoznatljivosti? Pa se vrati, neuručena, pošiljaocu. Jednom, dva puta, tri puta, sve dok onaj koji je šalje ne uvidi da ne vredi više to da radi, jer ljubav više ne stanuje tamo. Od svega očekivanog, ljubav se na kraju vrati, oštećena, ishabana, u neotvorenoj koverti.

Sa druge strane, „primalac“ koji nije „kod kuće“ i dalje voli svog pošiljaoca, ne primećujući da se sve menja. Kada primeti, obično bude kasno i iznenađujuće, ima osećaj kao da mu se odjednom tlo, ono jedino za koje zna i po kom ume da hoda, izmaklo pod nogama.

Šta raditi ako jedan od partnera u vezi prestane da voli, kao i šta najčešće prvo oboje osete prilikom te spoznaje, objašnjava nam dr Lidija Vasiljević, psihološkinja i psihoterapeutkinja:

- Nijedan odnos nema garanciju, njegov tok, trajanje i kvalitet zavise od mnogo različitih stvari. Ukoliko neko od partnera prestane da voli onog drugog, a taj drugi i dalje oseća emocije, naravno u najavi je emocionalni brodolom, dinamika koja zahteva neku reakciju, razgovor, suočavanje, donošenje odluka. Ne postoji jedna reakcija koja je tipična za sve, ali većina ljudi oseti strah pri pomisli da će biti “ostavljeni” ili ponovo sami. Kod nekih to može reaktivirati neke od ranijih strahova, gubitaka, vratiti ih u životne faze u kojima su se slično osećali. To je prilično uobičajen tok, jer smo bića koja imaju emotivnu inteligenciju ali i pamćenje. Čak i naše telo pamti, tako da će neke osobe odreagovati somatizacijom, raznim simptomima koji su telesne prirode, a zapravo time izbegavaju (ne uvek svesno) suočavanje sa istinom. Naravno, ne beže svi od spoznaja, neki se suočavaju i traže da se stvari rasčiste, spremni su da čuju istinu, odboluju i nastave dalje, ali takvih je manje.

NEGIRANjE ZBOG GRIŽE SAVESTI

* Koji su prvi pokazatelji da smo prestali da volimo partnera?

- Koliko ljudi, toliko i pokazatelja. Pokazatelji su kulturološki uslovljeni, a povezani su i sa generacijskim odlikama, rodnim ulogama. Neće se isto ponašati Britanac diplomata u svojoj šestoj deceniji, i rodno fluidna Nemica koja radi u društvu za zaštitu životinja, i nezaposlena 30-godišnjakinja iz malog Bačkog sela. Kod nekih je to slabljanje seksualne želje, izbegavanje nežnosti, izraženo nestrpljenje, nesuglasice, brecanje bez razloga. Drugi pokušavaju da negiraju, zbog osećaja griže savesti, jer mnogi se osećaju odgovornim ne samo za svoje emocije, već i za emocije partnera. To je naročito izraženo kod žena, jer smo vaspitavane tako da smo odgovorne za svet oko sebe, mikro i makro univerzum.

* A koji nas mogu zbuniti, ukazujući nam na nešto drugo, dok ih mi pogrešno shvatamo kao nestanak osećanja?

- Možda egizistencijale brige, koje su naša svakodnevica. Nekada je briga toliko izražena da blokira sva druga osećanja, jer, pored nje, tu je često i strah, od bolesti, siromaštva, neizvesnosti, strah od samoće generalno.

* Može li nadolazak toga da se oseti unapred, pa da se i spreči?

- Mislim da je gašenje odnosa, kao i bilo koja životna faza, ciklus i normalna promena, i, ako je prirodna potreba, ne vidim razloga da se sprečava.

* Zašto se često dešava da kada to osetimo zavaravamo se da nije reč o prestanku ljubavi već nečem drugom?

- Ponovo, zavisi od osobe, mada su strah od samoće i separacije univerzalni ljudski strahovi, i mnogi će se radije zavaravati nego prihvatiti da je veza gotova, tj. da su emocije nestale.

* Kako to izgleda iz ugla partnera kod kog su i dalje nepromenjena osećanja?

- Neuzvraćena ili nejednaka osećanja mogu izazvati kod drugog partnera tugu, strah, ili ljutnju, zavisi od osobe, temperamenta, ranijih iskustava.

* Šta on može da uradi da ponovo vrati partnerovu ljubav?

- Ovo pitanje zadire u sferu magije i metafizike.

„PODGREJTE“ ENTUZIJAZAM, NE POKOPAVAJTE GA

* Koje “alatke” mogu paru pomoći u pokušaju da se vrate na staro i osveže ljubav?

- Verujem da postoje razne faze u odnosima, i nekada ona u kojoj se obe strane osećaju loše, neshvaćeno i nevoljeno, može da prođe i da je zameni ona zerelijih osećanja. Mislim da to nije osvežavanje ljubavi, koliko možda zajedničko sazrevanje u odnosu i kroz njega. U tome nam mogu pomoći zajednička interesovanja, strasti, ideje, podgrevanje entuzijazma umesto pokopavanja, i to da naučimo da slušamo drugog.

* Koliko zajednička deca ili planiranje potomstva mogu pomoći u tome?

- Nisam pristalica teze da su deca lepak za odnos. To pre svega nije fer prema deci, njihov zadatak još prenatalno postaje da rešavaju probleme roditelja i da se potrude da ih zadrže u odnosu. Takva deca često postaju male diplomate, mirotvorci, terapeuti svojih roditelja, s velikim strahom da će se sve raspasti ako se udalje i žive svoje živote, jednom kad odrastu.

* Šta oboma donosi, a šta odnosi, ostajanje u odnosu u kom jedan ne voli?

- Ništa dobro.

* Šta je najkonstruktivnije što može izaći iz takve spoznaje?

- Dobro je sazreti u vezi i kroz nju, naučiti nešto o sebi, odnosima, realitetu. Takođe, dobro je prihvatiti promene i možda bolje razumeti neke svoje odluke, kao i one drugih ljudi.

* Koliko je mišljenje prijatelja ili familije bitno i koja je jačina njegovog uticaja?

- U našoj sredini se mišljenju drugih pridaje previše pažnje. Vrlo često se dešava da se pridaje i više pažnje slici koju želimo da ostavimo pred drugima (o sebi i o odnosu) nego o samoj realnosti. Parovi su zbog toga u večitom “pubertetu”, tražeći savete od roditelja u zrelim godinama, priklanjajući se mišljenju porodice, čak i rađajući bakama i dekama unučiće, jer je to njihova potreba. Takvi odnosi uvek ostaju odnosi za druge a ne za njih same. Sasvim je legitimno posavetovati se s prijateljima i porodicom, ali zadržati u odnosu na to zdrave granice, dozu skepse. U svakom savetu ima bar malo potreba onog koji savetuje, to se u psihologiji zove projekcija. Važno je čuti tuđe mišljenje, ali na kraju odlučiti samostalno. Mnogo je bolje potražiti pomoć psihoterapeuta, jer je, između ostalog, njihov posao da budu neutralni, da nam pomognu da razumemo svoje stanje, odluke i da bolje upoznamo nesvesne mehanizme.