RODITELJI, OBRATITE PAŽNJU: Nakaradno vaspitanje prenosi se na potomstvo

Pošto je voleo da se bavi decom, između ostalog je poručio i: "Dobro je imati oca i majku, ali je još bolje imati ćaleta i kevu. Svi očevi i majke masiraju svoju decu i iživljavaju se na njima, ali se samo sa ćaletom i kevom može iskreno razgovarati o tome". Mnogo istine krije se u ovim rečima, kao i u tome da roditeljsko vaspitanje, i baš sve ono što majke i očevi govore, pa i prećutkuju, svojim naslednicima, ima presudan uticaj na njihov život. No, ima tu još nečega, vezanog za genetiku.

Reč je o transgeneracijskim prenošenjima obrazaca ponašanja, odnosno informacijama utisnutim u naše gene, nekada čak i vekovima. Profesor Vlado Ilić, učitelj "Poretka ljubavi", to smatra osnovom na kojoj je zasnovan naš život, jer, kako kaže, nismo samonikli. Zanimalo nas je da li se, ako su ocu mališana roditelji govorili da ne valja, recimo, to može nesvesno vaspitanjem preneti na dete:

- Vaspitanje je jedan od veoma bitnih segmenata u životu svakog od nas - kaže Vlado Ilić. - U predelima bivše Jugoslavije i šire na Balkanu, postoji velika zabluda da dete "ne treba da hvališ da ga ne pokvariš". Umesto hvale, mališani se uglavnom kritikuju, često i neprimereno, govori im se da ne valjaju. Time se u detetu formiraju iskrivljene predstave o sebi, počinje da sumnja u sebe, da veruje da je zaista pogrešno, da sa njim nešto nije u redu, da mu nešto fali, da je glupo, ružno... Tim nakaradnim vaspitanjem može negativno da se utiče na dete da zaista misli da nije dovoljno dobro, obdareno bilo čime. Takva, nametnuta uverenja, mogu se vaspitanjem i nesvesnim ponavljanjem matrice ponašanja preneti na potomstvo.

Kada postanemo svesni toga, možemo li se, i kako, promeniti?

- Kada to osvestimo i suočimo se s time možemo adekvatnim vaspitanjem doprineti promeni. Ne da se dete hvali neosnovano, jer to na sličan način doprinosi stvaranju iskrivljene slike, već pronaći ono dobro što postoji u svakom detetu, odnosno čoveku. Na primer, ako neko dete zanimaju motori ili avioni, nema veze što ne zna matematiku ali ono zna nešto o motorima ili o avionima. Tu možemo imati polaznu osnovu i naći iskru, dozvoliti mu da nam ispriča nešto o motorima ili avionima, da nas nečemu nauči. Kada mu zablistaju okice i ponovo se uspostavi izgubljeno poverenje, ono će lako posle toga naučiti tablicu množenja.

- Potreban je i roditeljski i pedagoški pristup jer nije uvek lako dopreti do deteta, pogotovo ako je došlo do poremećaja odnosa usled traumatičnog iskustva, ili možda zbog štetnog uticaja medija, ili transgeneracijske upletenosti, ili kombinacijom više faktora... Neka deca su inteligentna ali nesigurna, povučena, zatvorena... Neophodno je pronaći adekvatan način kako dopreti do njih i otkriti zašto su takvi. Uzrok možemo pronaći konstelacijskim radom. On može biti determinisan transgeneracijskim blokadama ili traumama, stresom, zlostavljanjem, ali to je samo prvi korak. Sledeći korak je na pedagogu ili roditelju, da ponovo uspostavljen prekinuti odnos dalje neguje u obilju ljubavi koja ima budućnost.

Ako to promenimo kod sebe, možemo li da promenimo i tok, da se ne prenosi dalje, našim naslednicima?

- Sve ono što radimo za sebe, radimo i za svoju decu, naše naslednike. Ako se odvažimo za taj korak i kod sebe promenimo, tj. transformišemo ustaljenu matricu ponašanja, imamo velike šanse da se to više ne ponavlja, ali nema garancije. Nekada to može da "spava" dve-tri generacije pa da se ponovo pojavi, ali je sledećoj generaciji svakako jednostavnije da prevaziđe temu na kojoj smo mi već radili.