DA TUĐE NE BUDE SLAĐE: Uživajmo u sopstvenoj sreći

Neke ćemo ostvariti, neke možda dođu same, neke će ostati dugo na spisku, neke možda nikada nećemo precrtati sa njega. To važi za sve. Uvek možemo da pronađemo neki deo nas koji neće imati priliku da se ostvari. Neku želju koja će dugo čekati na ostvarenje. Uvek se može pronaći zelenija trava, neka koju možda nećemo ni dotaći. Međutim, dok mi gledamo u tuđu travu, ne osećamo ovu pod našim nogama. Zbog toga ostajemo prazniji i za one želje i potrebe koje imaju šansu da se ostvare. Što duže to radimo, to je jači osećaj neispunjenosti i neproživljenosti.

Gledajući tuđe trave i dvorišta, energija nam odlazi u premeravanja i stalnu čežnju, dok nezadovoljstvo raste. I tako stvaramo začaran krug koji postaje sve veći – ovako, za "Život plus", govori Ivana Paunović, psiholog, psihoterapeut i edukator, objašnjavajući nam zašto je trava uvek zelenija u susednom dvorištu, odnosno zbog čega nam se veoma često čini da je nešto tuđe bolje nego naše.

* Ima li takav doživljaj veze sa posedovanjem osećaja niže vrednosti?

- Što je manje životnog zadovoljstva, strepnje su veće, strepnje da će drugi imati ili da ima, a mi ne. I, zaista, stalno nam nešto fali. Ko ima sve sa svog spiska? A opet, ima ispunjenih ljudi, i onih sa stalnom gorčinom i strepnjom. Kada ispunjavamo svoje životne zadatke, kada smo usmereni na razvoj svojih potencijala, kada prihvatamo svoje i radujemo mu se, gorčina isparava. Zadovoljstvo je stvarna povezanost sa sobom, sa onim što imamo, sa drugim ljudima, svojim ciljevima i potencijalima, kao i vrednovanje onog što smo dobili i stvorili. Tada smo zahvalni na svom dvorištu i osećamo svoju travu pod nogama. Negujemo što imamo, uživamo u tome, ali i popravljamo i dorađujemo. Valja virnuti i okolo u susedna dvorišta, naći motivaciju, ideju, ali je dati i drugima, podeliti. Duško Radović je govorio: "Uvek je bolje tamo nego ovde i uvek je lepše ono nego ovo. Nemamo sreće sa onim što imamo i što jesmo. Našu sreću uživaju drugi, a da to možda i ne znaju". Možda bi trebalo da ga poslušamo i počnemo da se povezujemo sa onim što jesmo i što imamo. Da uživamo sopstvenu sreću.

* Da li je u ljudskoj prirodi da oseća zavist ili se zavidljivost stiče vremenom, kroz razvijanje društvenih odnosa?

- Zavist je nazdrava reakcija na ono što drugi poseduje, a mi nemamo i želimo. Nezdrava je jer slabi naše kapacitete i naš psihološki imunitet. Kao i nezdrava hrana - zasiti nas, ali dugoročno obolevamo. Izlečiti svoju psihu od zavisti znači biti zahvalan. Dolazak iz jedne tačke u drugu traži emotivne sposobnosti i veštine. Zadatak nije jednostavan. Doduše, čini našu psihu vitalnom, energizuje je i pokreće ka autentičnim ciljevima. Kod zahvalnosti postoji prepoznavanje i osećaj vlastite vrednosti, kao i vrednosti drugih. Zahvalnost je potreba za razmenom dobrog, odgovor na dobro. Osećaj zahvalnosti poseban je kvalitet ljubavi prema sebi i drugima. Tada nas pokreće potreba da razmenimo, uzvratimo i odgovorimo na dobro dobrim.

* Na koji način možemo da obuzdamo zavist, ako nas obuzme?

- Tako što ćemo stisnuti zube i priznati kako zaista stoje stvari i kako se stvarno osećamo. Videćete, preživećete, a posle toga uživati u procesu stvaranja i dostizanja ciljeva. Ko nije zahvalan na onome što ima on to ni nema. Budite zahvalni na onome što imate i tada ćete zaista to i da imate. A kada osećamo da već nešto imamo, zavisti nema. Ne osećamo se prazno i bezvredno. Osećamo da možemo još, ali to nas ne izjeda, već motiviše. Druga strana novčića na kojoj se nalazi zavist je - zahvalnost. Kada zavidimo, ne možemo biti zahvalni, jer nas zavist sprečava da vidimo dobro u drugome. Ukoliko neko ima nešto što nam se dopada, što i mi želimo, to može u početku da stvori jaku frustraciju. Osećamo se loše što i mi nemamo to nešto lepo. Ono što nas razlikuje jeste sledeći korak. Imamo bar dve mogućnosti da rešimo frustraciju. Jedna je da je istrpimo i vidimo kako je druga osoba došla do tog nečeg lepog - neke poželjne osobine, sposobnosti, dobrog posla ili ispunjavajuće veze. Možemo od nje da učimo i da u njoj pronađemo inspiraciju.

* Kako?

- Tako što ćemo tolerisati frustraciju da to nešto mi još nemamo, ali da nismo zato manje vredni kao ljudi. Umesto da napadamo i progonimo sebe zato što u ovom trenutku to nešto nemamo, pogledajmo situaciju realno, sa prihvatanjem. Uvidimo gde je naša tačka A i šta će nas dovesti do tačke B, odnosno do ispunjenja želje. Ukoliko prihvatimo sebe, situaciju i svoja osećanja, ma koliko to bilo teško, na putu smo da ostvarimo i dobijemo to nešto što drugi ima. Tada nam taj drugi nije neprijatelj, već saveznik i saputnik. To što drugi poseduje tada nije metar za naš narcizam, našu sliku o sebi koju moramo da grabimo, već izvor perspektive i inspiracije. Kako ljudi umeju često da se lažu parolom "plati malo i prođi jeftino, pa dok radi - radi", češće srećemo drugu varijantu izbora. Da bismo prošli jeftinije, bez svih ovih ulaganja, izaberemo opciju zavisti. Brža je i jeftinija. Posao obavlja jednostavno - neko ima što mi želimo a nemamo, uzmemo zavist, ona obezredi tog drugog i tako nam smanji zavidljivost. Posao je rešen! Deluje kao da smo se provukli za male pare. Kada, međutim, dođe račun, na kraju vidimo da smo to zadovoljstvo platili - nerazvitkom, neispunjenjem želje, neispunjenjem potencijala, stagnacijom. Vidimo da smo izgubili potencijalno dobre odnose i divne mogućnosti.

* Događa li se da, kada dođemo do tog nečeg "tuđeg a slađeg", prestanemo da ga želimo? Zbog čega je tako?

- Kada smo nezadovoljni onim što smo i što imamo, osećamo se prazno. Ništa ne može da nas nahrani. Glad ostaje. Stalno usmeravamo našu energiju da uzmemo još i još. A kada uzmemo, to nešto gubi vrednost i naša jurnjava da napunimo prazninu se nastavlja. Vremenom postaje sve teže, jer nam treba sve više te psihološke hrane, a postajemo sve gladniji i prazniji. Postajemo pohlepni. Imamo ideju da je sve dobro oko nas i da ga moramo posedovati da bismo i mi bili dobri i vredni ljubavi. Tada čovek polazi od toga da mora spolja uzeti šta mu je potrebno da bi se se osećao dobro/dobrim. To spolja, koliko god da ga je, u ovom slučaju neće nam nikada dati dovoljno.

* Za čim sve težimo na taj način?

- Neko juri za titulama, neko za novcem, ugledom, pohvalama, neko traži moć, neko "prave" partnere, izgled... Svako juri za onim što vrednuje kao dobro, sa idejom da će, ako ga ima, i sam biti vredan. Pod parolama "ako steknem novac i moć, onda sam uspešan, onda mogu sebe da volim", "ako sam dovoljno lep/a želeće me (voleće me)", "ako se dovoljno žrtvujem za druge dobiću ljubav"... Opcija je mnogo, a svaka ima jednu početnu, pogrešnu osnovu. Ta lična vrednost, slika o sebi i to dobro što jurimo, stvara se i počinje od nas. Spoljna realnost se na tu sliku samo nadovezuje, a ne obrnuto. Dakle, svakako da je važno da drugi budu tu kao povremeno ogledalo, podrška, vetar u leđa. Važno je, međutim, i da proverimo kako stoje stvari u realnosti, kao i da ocenimo u kojoj meri i zbog čega, zapravo, to radimo.