MALE STVARI KOJE „UBIJAJU“ LJUBAV: Kako u vezi, ili braku, dođemo do onog - Kad sitno postane bitno?

U stvarnom životu, pastu prate razbacane stvari, ostavljanje daske na ve-ce šolji podignutom, upaljene sijalice u prostorijama u kojima ne boravimo, nedostatak romantičnih gestova baš onda kada su nam potrebni i još mnogo, mnogo toga. Sitnog a bitnog. Sve ovo vremenom udaljava partnere, lagano im mrcvareći ljubav, sve dok je ne ubije potpuno, a da ni sami nisu svesni zbog čega. Jer, nije valjda zbog tih sitnica?

Koje sitnice u vezi nam najčešće smetaju, zašto, šta se krije iza njih, za „Život plus“ objašnjava Željka Kurjački Stanić, psiholog i psihoterapeut:

- Nijedan postupak nije sitnica ako smo u njega učitali drugačije značenje. Ako to što nam nije odgovorio na poruku ili je odgovor bio štur i bez emotikona za nas znači da nas partner više ne voli i da mu nije stalo, onda to nije sitnica.

* Zašto nam zapravo smetaju stvari poput razbacanih čarapa, načina na koji neko istiskuje pastu za zube, ostavlja garderobu na stolicama umesto u ormanu…?

- Takve navike mogu da budu iritantne i uglavnom niko nije ravnodušan prema njima. Ali ako nam smetaju do te mere da postajemo veoma ljuti, tužni i uplašeni za naš odnos, tada to govori da smo, a da toga nismo ni svesni, te postupke shvatili kao pokazatelje nepoštovanja i nedostatka ljubavi. „On zna koliko mi je važno da stvari ostavlja na mesto. Rekla sam mu. Dakle, to što ih je opet ostavio razbacane jedino može da znači da ga nije briga za moja osećanja“. Ti postupci partnera više nisu samo produkt njegove zaboravnosti ili aljkavosti, već u našoj glavi postaju svesni i namerni postupci kojima partner želi da nam poruči da nas ne voli i ne poštuje. Otud vrlo intenzivna emocionalna reakcija nakon toga.

* Doživljavamo li to možda kao nepoštovanje naše ličnosti ili je mahom u pitanju kap koja je prelila čašu?

- Doživljavamo ih kao poruku da nas ne poštuju, a koja često nema pokriće u realnosti. Iz straha od suprotstavljanja i nedoumice jesmo li možda preterali, mi dugo ništa ne govorimo. Potiskujemo, gutamo u sebi, da bismo naposletku planuli nakon nekog, ni po čemu drugačijeg, postupka i reagovali potpuno disproporcionalno situaciji, ali sasvim u skladu sa zaključkom koji smo u sebi doneli. Ako za nas ta čarapa na podu znači: „Izvoli, čisti za mnom. Nije me briga“, tada je normalno da reagujemo intenzivno.

* Da li je moguće da jednoj strani toliko smeta ponašanje druge u ovakvim situacijama da je ozbiljno udaljava od partnera? Zašto je to tako?

- Ako nemamo nikakvu distancu u odnosu na svoje zaključke, ako ni ne preispitujemo to što mislimo da takva ponašanja partnera znače, tada nema mnogo nade da ćemo kroz razgovor sa njim moći da dođemo do rešenja. Tek kada prihvatimo mogućnost da takvi postupci nisu usmereni na nas lično i da ne znače ni nedostatak ljubavi ni nepoštovanje, tek tada ćemo moći da razgovaramo konstruktivno, bez vređanja, pretnji ostavljanjem i prestankom ljubavi, uzvraćanjem milo za drago.

* Kriju li se iza tih malih stvari ozbiljniji problemi između nas i partnera?

- Da, mogu da se kriju. Jedna strana može da ispravno naslućuje da partneru nije stalo ili da se ljubav gasi. Ovo je posebno važno ako partner nije pokazivao takvo ponašanje oduvek, ako je to nešto novo. U svakom slučaju, postoji problem u komunikaciji. Neko ne ume ili ne sme da izrazi nezadovoljstvo, neko ne ume da razume i objasni svoje postupke, oboje možda ne umeju da razgovor o tome vode smisleno, bez vređanja i pasivne agresivnosti...

* Ako bi neko počeo da ispravlja kod sebe to što ovom drugom smeta, da li bi odnos postao dobar, lišen poteškoća? Ili bi se kritika preusmerila na nešto drugo?

- Veoma je teško da neko promeni celokupno svoje ponašanje, da stekne neku sasvim novu osobinu. Recimo, da mu pedantnost i urednost postanu važne, a nisu mu bile. Najčešće je ono čemu se možemo nadati samo promena konkretnog ponašanja - da neko ne cedi pastu od sredine ili da očisti cipele o otirač pre nego što uđe u kuću. Ali teško da možemo da se nadamo da neko usvoji i vrednost koju mi vidimo iza toga, da zaista od srca to želi da uradi, a ne samo zato da nas zadovolji i umiri.

* Počinju li te sitnice da nam smetaju već na startu veze ili tek po proteku zajednički provedenog vremena?

- Na početku veze svi pazimo mnogo više na svoje ponašanje i na takve sitnice. Pošto smo mahom svesni svojih mana, gledamo da ih izgladimo, da se ne primećuju mnogo. Osim toga, na početku veze nesvesno se trudimo da ignorišemo sve signalne lampice koje se eventualno pale u našoj glavi i pravdamo ponašanja partnera koja kasnije nećemo umeti tako lako da zanemarimo.

* Zameramo li partneru i to što nije otelotvorenje naše projekcije kakav bi trebalo da bude? Što nije džentlmen, dovoljno pažljiv, ili dobra kuvarica, osećajan, što je ljubomoran…?

- Kada se zaljubimo, mi u partnera projektujemo, njemu pripišemo sve osobine koje bismo mi želeli da on ima. Pri tome ne vidimo i ne poštujemo njegove realne osobine i njega onakvog kakav zaista jeste. Kada provedemo dovoljno vremena zajedno i u dovoljno različitih situacija se nađemo, naša slika njega počinje da bude stvarnija, sličnija onome što zaista jeste. Tada možemo da zavolimo njega takvog kakav jeste ili da se razočaramo. Zavoleti ga možemo jedino ako shvatamo da su ono što smo mislili da on jeste bile samo naše fantazije i nade. Ako to ne razumemo, tada njega krivimo što se tobože promenio.

* Dešava li se da se ljudi zaljube upravo u tu sopstvenu, zamišljenu predstavu nekoga, pa mu potom stalno zameraju što on to nije? Može li to drugoj strani da uruši samopouzdanje i samovrednovanje?

- To može da bude veoma bolno za drugu osobu. Ona uviđa da postaje izvor razočaranja, a ne zna šta je i gde je toliko pogrešila. A zapravo ona nije ništa uradila ni da se druga osoba zaljubi u nju ni da se kasnije razočara. Ova je sve to odradila sama u svojoj glavi, pripisujući partneru osobine koje su njoj bile potrebne a koje on realno nije imao.