KADA IZMAŠTAMO IDEALNOG PARTNERA: Tražimo ljubav, a ne sliku za zid

 "Trebalo bi da bude zgodna, lepa, zanimljiva, da me zasmejava i ne bude ljubomorna" – opisuje mladić najboljem prijatelju svoju idealnu polovinu.

Nekih petnaestak godina kasnije ona, sada već mlada žena, svojoj kumi preko telefona pojašnjava kako svojevrsni foto-robot gospodina idealnog sada izgleda: "Neophodno je da ima dobar posao, da je ambiciozan, vredan, voli decu, ume da kuva i da me drži kao malo vode na dlanu". U istom tom vremenskom periodu on, 15 godina stariji, razmišlja u sebi, skicirajući sliku svoje idealne drage: "Važno je da je neiskvarena, poželjna, ostvarena, puna razumevanja, da nije materijalista i da imamo o čemu da razgovaramo".

Mada su se kriterijumi vremenom promenili, ni ona ni on još nisu našli "onog pravog", jer nikako da okončaju maglovito lutanje u potrazi za "idealnim", koje ih vodi daleko od zbilje i prave, opipljive ljubavi. One o kojoj bi se pisalo u romanima, samo kada bi joj se pružila šansa da se dogodi.

Kada obično stvorimo sliku svog idealnog partnera u glavi pitali smo Ivanu Paunović, psihologa, psihoterapeuta i edukatora:

- Sliku idealne ljubavi gradimo u detinjstvu. Prvi objekti ljubavi, kako to u psihologiji zovemo, su roditelji i druge važne figure. Oni nas uče šta je ljubav, kako da volimo sebe i druge, šta da tražimo i očekujemo. Te lekcije valja revidirati u odraslom dobu, proveriti da li se zaturila neka koja nije tačna ili je u neskladu sa nama odraslima. Ako nas "vozaju" lekcije koje smo nesvesno primili, mi možemo "vozati" sebe kroz život. Svesnost, to je ono što nam pomaže da upravljamo svojim životom, a ne on nama.

* Šta svaka izmaštana, željena karakteristika govori o nama?

- Govori o tome šta nam je potrebno, šta nam fali. Kako smo učeni da volimo, šta mislimo da samo druga osoba može da nam da. Može da govori i o tome šta želimo da stvaramo. Naši odabiri oslikavaju celo naše biće.

* Krije li se i strah od povređivanja u maštanju o idealu?

- Bliskost i ljubav potrebe su svakog čoveka. Neki su sa tom svojom potrebom u kontaktu, neki od nje beže, iz straha da će biti povređeni, da "nisu dorasli zadatku", ili bojazni od gubitka i bola koji može da se dogodi. U nizu taktika za izbegavanje bola nalazi se jedna, možda i najmudrija, jer krije strah najotvorenije, pa vam ne pada na pamet da ga tu tražite, a to je "čekam idealnog/idealnu". Čekam pravu ili idealnu osobu ne mora samo po sebi biti problem. Problem je u tome što za ljubav treba odnos, ne idealan objekat. Suštinski, tražite ljubav, ne idealnu sliku za zid.

* Kako se do nje dolazi?

- Odnos se gradi, nije nešto što prosto klikne ili ne. To bi bilo isuviše lako za jednu ovako veliku životnu stvar, zar ne? Svakako da preduslovi za građenje ljubavi postoje, nešto što nas privuče kao potencijal za ispunjenje odnosa o kakvom maštamo. "Klik" je klik na potencijal, ne na krajnji cilj. Posle tog klika posao, odnosno građenje ljubavi, tek počinje. Sve nakon toga je rad na stvaranju ljubavi, bliskosti, kontakta, poverenja, koje može i ne mora da se desi, da izraste.

Opasna prečica

* Možemo li sliku idealnog partnera doživeti i kao "prečicu" u ostvarivanju ljubavi?

- Dođosmo do klipova koje sebi možemo staviti pod točkove. Nije problem, štaviše, ako želimo za sebe najbolje i najbolje nudimo. Problem je kada taj ideal koristimo kao prečicu za ostvarivanje ljubavi. Ako verujemo da je dovoljno naći idealnog i eto ljubavi, nema svih usputnih poslova kao što su građenje poverenja, rizici, otvaranja, tolerisanje frustracija... To su sve one stvari koje se grade, a ne dobijaju.

* Šta se dogodi kada koristimo ovu prečicu?

- Onda priča obično ima očekivani, isti tok. On ili ona nailaze na ideal, ostvaruju sve svoje snove. Brzo se javlja potreba za potpunom bliskošću sa takvim idealom, logično. Javlja se i "opsesija" partnerom, jer je u njemu ostvarenje svih želja. Međutim, uvek ga prati i strah od gubitka takvog idealnog bića. Logično. Uz taj strah ide i jaka potreba za posedovanjem objekta. Ako je u njemu sve, on onda ne sme da ode, jer time i naše "sve idealno" odlazi a "ko zna kada, i da li će, opet doći".

* Do čega u takvom odnosu vremenom dolazi?

- Sa takvim nabojem emocija kontakt sa osobom se gubi. Ne upoznajemo je, ne vidimo šta ona jeste, već šta želimo da bude. Odnos baš na mestu gde treba da počne se zaglavi. Tada više nismo u odnosu sa osobom, već sa svojim fantazijama i projekcijama. Ova scena svoje finale ima u odlasku nekog od partnera. Prati je razočaranje, "još jedan dokaz" da idealno ne postoji. I spremanje za sledeći krug istog. Ako se ništa ne promeni. Naravno, tu je i opcija da partneri održavaju ovaj odnos, pa da se cela priča završi godinama kasnije, zvaničnim ili mentalnim odlaskom. I ova verzija filma uključuje napuštanje i razočaranje, samo se može ispoljavati kroz odlazak kod ljubavnika, ljubavnice, ili u radoholizam, "stalno je van kuće" i slične manevre.

* Da li bi trebalo da se odreknemo svojih želja?

- Ne vidim zašto bi to neko radio. Prirodno je da kada maštate nižete osobine koje mislite da bi vam prijale. Ako na to dodate i psihološku fleksibilnost u susretu sa određenom osobom, možete da vidite šta bi vam još godilo. Možda se iznenadite i otkrijete da je sreća i u nekim drugim stvarima, možda i ne. Ali probajte. Da li ste baš toliko sigurni da bi vas samo takav i takav ili takva i takva usrećili? Odakle vam ta ideja, posebno ako se do sada to nije dogodilo? Vidite da tu postoji neka nelogičnost. Istražite je.

* Kako da reagujemo ako nas neko poredi, stalno nezadovoljan nama, sa svojim zamišljenim idealom?

- Reagujte tako što ćete se zapitati zašto ste u odnosu u kom čekate da nekome budete ideal. Šta vi imate od toga? Zašto ulažete vreme i energiju da taj neko kaže "valjaš mi sada, sada si idealna"? Zašto bi baš ta osoba trebalo to da vam kaže? Zato što to ne znate, ili nećete znati dok vam taj neko ne potvrdi?