MAJNDFULNES - MENTALNI TRENING PAŽNJE "Najprisutniji" smo dok vežbamo i vodimo ljubav

Sa različitih strana nam ukazuju da bi trebalo da budemo sada i ovde. Uporedo sa tim, malo-malo pa "natrčimo" na pojam majndfulnes i primere brojnih ličnosti koje ga primenjuju. Vesna Kostić, međunarodno sertifikovani instruktor majndfulnesa, objašnjava o čemu je zapravo reč:

- Majndfulnes predstavlja vrstu mentalnog treninga - treninga pažnje. Odnosi se na svesnost sopstvenih iskustava iz trenutka u trenutak, bez suđenja i sa prihvatanjem. Može nam se učiniti da je to sasvim lako, ali ako pokušamo da na primer samo nekoliko minuta zadržimo pažnju u sadašnjosti, bez skretanja (ali bez potiskivanja) misli, brzo ćemo primetiti da to nije nimalo jednostavno. Verovatno će se pojaviti misli, osećaji ili emocije odvlačeći nam pažnju u pravcu prošlosti ili budućnosti. Um, ako nije treniran da bude prisutan, je zapravo "lutajući um", a brojna istraživanja ukazuju na to da je tada i nesrećan.

Koliko je rasprostranjen ovaj trening?

- U današnjem dobu neizvesnosti, ubrzanja, visokih poslovnih zahteva i manjka vremena postao je vrlo široko korišćen program treninga, koji se pokazao kao odličan način za prevazilaženje problema sa koncentracijom, stresom, depresijom, nervozom, pa čak i nekim fizičkim tegobama (kao što je na primer hroničan bol). Mogu da vežbaju svi, i vežbe su, u suštini, vrlo jednostavne.

Kome su prvenstveno namenjene?

- Svesna pažnja je potrebna svima i u svakom periodu života. U današnje vreme postoji generalna potreba za načinom za prevazilaženje anksioznosti, depresivnih epizoda, stresa, ali i osećaja praznine, besmisla, utučenosti. Ove vežbe takođe mogu da budu i odlična prevencija. Na primer, anksioznost često može da se pojavi već u školskom uzrastu, a postoji poseban program majndfulnesa za decu, koji se sprovodi u velikom broju škola, posebno u Americi, i pokazao je odlične rezultate. Starije osobe često imaju problem sa koncentracijom i pamćenjem, a majndfulnes je odličan program za jačanje fokusa i koncetrisanosti. Ipak, trenutno ga možda najviše koriste zaposleni, kao način za kontrolu stresa, postizanje boljeg fokusa i generalno opuštanje (brojne kompanije organizuju ovaj program svojim radnicima), ali je svesna pažnja zapravo potrebna svima.

Mogu li ljudi i sami da sprovode vežbe ili je neophodno da pohađaju treninge?

- Uvek je dobro pohađati trening, baš kao kada učimo bilo koju novu veštinu. Kada započinjemo različite treninge tokom života, jasno vođstvo, detaljna objašnjenja i instrukcije su od vitalnog značaja. Potrebno je prvo istražiti na koji način mozak funkcioniše. Razumevanje toga je vrlo važno. Zatim, kursevi imaju svoju strukturu, vode polaznike kroz različne aspekte uma, dajući male "alate" za svaki od njih - za rad sa mislima, emocijama, pažnjom, percepcijom, stresom, uznemiravajućim emocijama, komunikacijom, telom i disanjem. Svi imamo potencijal za majndfulnes, ali ga je potrebno pronaći, razviti, stabilizovati i uvesti u život. Verujem da to nije baš lako uraditi bez odgovarajućeg vođstva i treninga.

Šta nas sve ovaj trening uči?

- Kako da budemo prisutni u sadašnjosti, ali istovremeno i kako da prepoznajemo svoje navikovne tendencije, svoje emocionalne reakcije, svoje koncepte. Svesniji smo različitih nivoa svog bića, istovremeno: tela, disanja, misli, osećaja, čula, emocija. Posmatramo sve što se pojavljuje, ali bez identifikacije i "uplitanja". Bez potiskivanja i sa dobrotom prema sebi. Smatram da nije lako doći do tačke svesne pažnje samostalno.

Šta bi još bilo dobro da radimo, na koji način da razmišljamo?

- Dobro je uvek imati na umu da je prošlost iza nas i da se tu ništa ne može promeniti. Budućnost je, a toga smo svi svesni u ovom trenutku možda više nego ikad pre, vrlo neizvesna. Ne možemo znati šta nam ona donosi. Imamo samo sadašnjost. Naš život je samo sada i ovde. Možemo da u njemu budemo prisutni ili ne. Izbor je na nama.

Kolika je važnost življenja u sadašnjem trenutku, odnosno osećati prisutnost i zaista proživljavati sve što nam se svakodnevno dešava sa svesnom pažnjom?

- Umesto reči proživljavanje radije bih upotrebila reč posmatranje. Kada naučimo kako da na novi način svesno posmatramo svoja različita iskustva, dešava se potpuna unutrašnja promena koja se često naziva majndfulnes paradoks - kroz samo posmatranje događa se prirodno oslobađanje i izlečenje. Na primer, kada posmatramo svoju emocionalnu reakciju i pomislimo: "Ljuta sam" to ima potpuno drugačije značenje i efekat od: "Ljutnja je prisutna". Kada znamo kako da ne potiskujemo svoje misli i emocije, ali i kako da se ne identifikujemo sa njima, možemo da se nosimo sa svakom životnom situacijom bez razlike. Osnov je prisutnost, zatim kroz majndfules program učimo kako da "radimo" sa onim što primetimo, bilo da je to osećaj u telu, promena disanja emocija ili misao.

U kojim situacijama su ljudi najprisutniji u sadašnjem trenutku?

- Veoma interesantno istraživanje koje je urađeno 2010. u okviru istraživačkog centra u Harvardu, sa 2250 ispitanika, ukazuje da um prosečne osobe luta 46,9 odsto vremena što direktno utiče na nivo sreće i ispunjenosti koje imaju. Ispitanici su pokazali najveći nivo prisutnosti dok meditiraju, rade različite majdnfulnes vežbe, fizički vežbaju ili vode ljubav.

Kako najlakše da prepoznamo da živimo bez toga da smo prisutni u sadašnjem trenutku?

- Možda je najlakše primetiti da li dok idemo od tačke A do tačke B primećujemo put kojim prođemo, ljude oko nas, vremenske prilike... Vrlo često se krećemo a da uopšte nismo svesni svog okruženja. Takva vrsta provere svoje prisutnosti je i dobar početak majndfulnesa. Takođe, kada radimo ono što možda baš i ne volimo, usisavamo, peremo sudove, uglavnom možemo primetiti da nismo prisutni u trenutku. Možemo odlučiti da umesto lutanja pažnje posmatramo toplinu vode na koži, način na koji se krećemo, osećaj u telu, disanje, da vežbamo uvek i svuda.

Zavisi li stepen dnevne prisutnosti i od profesije kojom se bavimo?

- Svakako. Iako bi trebalo svi da budemo stalno prisutni dok radimo, za određene profesije je to i neophodno. Na primer, hirurzi, kontrolori letenja, piloti, moraju da imaju ovaj kvalitet.

Da li se život bez prisutnosti uopšte može nazvati našim, ili on pripada odigranim ili nikada neodigranim situacijama koje se odvijaju u našim mislima, dok naše telo proživljava drugu realnost?

- Verujem da se u nekoj fazi života, posebno kada pravimo neku vrstu preseka, može desiti i da se pojavi osećaj da svoj život kao da nismo ni živeli, zato što u njemu nismo bili ni prisutni. Telo je bilo na jednom mestu, u trenutku, ali je um bio na sasvim nekom drugom mestu, i u nekom drugom vremenu. Propuštajući trenutke u svom životu, miris jutarnje kafe, boju neba, toplinu zagrljaja prijatelja, sunčeve zrake na koži, propuštamo potpuno jedinstveno iskustvo koje nam život donosi. Jednostavna mala zadovoljstva.