ZNATE LI ŠTA JE BREJNSPOTING: Kad pogled isceljuje od šoka i traume

Mada može da zvuči kao događaj iz domena naučne fantastike, nekada je dovoljno da terapeut prati klijentov pogled i, bez mnogo reči, držeći duži pokazivač u ruci, izleči šok ili traumu koju je on doživeo. Pomenuta metoda naziva se „brejnspoting“ (Brainspotting), već dve decenije je popularna na Zapadu, a odnedavno se sprovodi i kod nas. Prema rečima naše sagovornice, dr sci med Sare Zorice Mitić, EAS akademika, BSP terapeuta i konsultanta, eksperta, najveća prednost ove metode u odnosu na ostale je neka vrsta laserske preciznosti u radu sa konkretnim problemom, a potom i efikasnosti. - Kada je uporedim sa nekim drugim metodama sa kojima radim jednostavnija je za primenu terapeutu i klijentu, a i brže daje rezultate – kaže nam Mitićeva.

Da li biste mogli jednostavnim jezikom da nam objasnite šta je „brejnspoting“:

- BSP ili Brainspotting je relativno nova metoda za isceljenja od šoka i traume. Razvio ju je 2003. godine dr David Grand, EMDR i psihoterapeut. To je psihoterapijska metoda zasnovana na zapažanju da telesna aktivacija doživljena kada se opisuje traumatski događaj ima rezonantnu tačku u vidnom polju (brainspot). Zadržavanje pažnje, fokusiranje na toj tački mozga, omogućava procesuiranje traumatskog događaja (majndfulnes) i tu se ostaje sve dok se aktivacija tela ne izgubi ili smanji na minimum. Ovo omogućava terapeut koji je fokusiran na klijenta i duboko neurobiološki povezan sa njim.

Neuroanatomska pozicija očiju i neuroloških puteva koji sprovode impuls povezuje delove mozga sa svesnom i nesvesnom funkcijom.

U svakom slučaju, BSP se računa kao klinički, neuroeksperimentalni model rada. U njemu je od ogromne važnosti odnos između terapeuta i klijenta (dvostruko prilagođavanje ili usaglašavanje i neverbalna komunikacija.

U kojim slučajevima najviše pomaže?

- U gotovo svim slučajevima trauma. I, kao i kod svih metoda, i ovde mnogo toga zavisi od iskustva terapeuta i klijentovog odnosa sa njim.

Koliko dugo traje jedna seansa?

- Isto kao i sve druge psihoterapeutske seanse, obično od 45 do 60 minuta, ali ima i kolega koji rade dvostruku seansu od 90 minuta. To je sve pitanje klijentovog i terapeutovog kapaciteta.

Opišite nam kako izgleda.

- Klijent i terapeut se u uvodnom razgovoru upoznaju. Neki terapeuti pošalju upitnike koje klijent popuni, pa se tako terapeut delimično upozna sa njim unapred. U svakom slučaju je to upoznavanje deo takozvanog terapeutskog rama koji se uspostavlja. Kad klijent odluči koju temu želi da radi, on govori o njoj i problemima koje mu ona pravi u životu. Dok on to priča, terapeut posmatra klijenta, njegove telesne reakcije i gde gleda dok govori o konkretnom problemu. Ima više načina prilaza problemu i terapeuti ih zovu: spoljni ili unutrašnji prozor, gejzspot i resursni spot. To su osnovni pristupi koji se po potrebi kombinuju i dopunjuju radom samo sa jednim okom i sa sve tri dimenzije u prostoru. Terapeut odluči koji prilaz će da primeni kod konkretnog klijenta, u zavisnosti od njegovog stanja.

Kako se dalje odvija proces rada?

- Onda terapeut zamoli klijenta da identifikuje i locira u telu senzacije koje mu konkretan problem izaziva. Tim senzacijama se odredi intenzitet na skali od 0 do 10, pa se u vidnom polju identifikuje mesto gde klijent gleda kad priča o problemu i istovremeno ima konkretne senzacije u telu. Kad se te dve tačke identifikuju, zamolimo klijenta da nastavi da gleda u tačku u vidnom polju koju obično utvrdimo i obeležimo takozvanim poenterom ili pokazivačem. Klijent nastavlja da se fokusira na pokazivač i zajedno sa terapeutom strpljivo čeka šta će se dalje dogoditi. Cilj je da se tokom seanse intenzitet senzacija smanji na minimum ili da senzacije i svi drugi simptomi vezani za problem nestanu. Ovde terapeut nema unapred smišljen odgovor, nema šemu po kojoj navodi klijenta, već “sedi u repu komete“ i dopušta da ga mozak klijenta (glava komete) vodi dalje.

Šta se obično dešava posle?

- Klijent se obično iznenadi kako „buljenje“ u jednu tačku otvori Pandorinu kutiju različitih osećanja i fizičkih reakcija na konkretan problem. On oseća senzacije u jednom delu tela, oseća kako se njihov intenzitet vremenom menja i da na kraju sasvim ili skoro nestanu. Senzacije se sele iz jednog dela tela u drugi (penju se gore ili silaze dole…). Uz njih mogu da se pojave slike iz života klijenta koje ih prate, pa i čitave situacije, razmišljanja i emocije u vezi sa njima. Na kraju procesa klijent počinje da gleda na problem sasvim drugačije. Dakle, promena zaključivanja ili, kako mi kažemo, resetovanja nervnog sistema, se dešava bez sufliranja terapeuta. Klijent sam zaključuje i dobija drugi uvid u problem, a samim tim isceljenje ili pomirenje sa njim.

Koliko je važna saradnja klijenta sa terapeutom tokom rada?

- Saradnja je odlučujuća za dobar i dubok proces. Terapeut treba da omogući klijentu sigurnost i poverenje. Dalja saradnja je uglavnom neverbalna i na limbičkom nivou, odnosno pojednostavljeno rečeno na nivou podsvesti. Terapeut i klijent bi trebalo da imaju takozvano duplo usaglašavanje, gde je terapeut svojom empatijom podrška klijentu, svedok za njegove neisceljene patnje. Doktor David Grand kaže da smo mi bili sami i bez podrške kada smo se traumatizovali, dok tokom isceljenja imamo svedoka i njegovu neophodnu i bezgraničnu podršku. Veoma je važno da je terapeut neutralan, prizemljen, dobro regulisan, miran i da sam nema neisceljen isti problem koji brine i klijenta. U ovom poslednjem slučaju lako može da se desi prenos uzbuđenja sa tela klijenta na telo terapeuta, pa da terapeutovo uzbuđenje i neregulisanost uspore ili onemoguće isceljenje klijenta.

Koliko seansi je potrebno za izlečenje jedne traume?

- Traume mogu biti lake, srednje ili teške, komplikovane i višeslojne.

One su u našem mozgu i telu stvorile neke automatske mustre kojih uglavnom nismo svesni (zbog toga ih je teško isceliti klasičnim metodama u kojima se priča i analizira). Naš mozak ih koristi kao odbranu već godinama, zato ne može da se očekuje da će ih otpustiti na jednoj seansi, kao pritiskom na taster posle koga se pali svetlo i osvetljava mrak. Rad sa BSP je postupan, traži vreme i strpljenje. Pojedine traume mogu se razrešiti za osam do 12 seansi, za neke druge je potrebno uraditi 20 i više. To je individualno, ali je jedno sigurno, BSP daje trajno dobar rezultat za određene traume. To govorim iz ličnog iskustva. Volim ovu tehniku zato što sam sama osetila njene isceliteljske moći.

Može li se raditi i na više trauma, kada iscelimo jednu da pređemo na drugu?

- Može. Kad je klijent zadovoljan rezultatom rada na jednom problemu, ide se dalje i radi na drugom koji ga muči.

Mogu li se svi podvrgnuti terapiji, ili postoje neka ograničenja, vezana za zdravstveno stanje klijenta, uzrast ili nešto treće?

- Sve metode imaju svoje ograničenosti, tako i kod BSP najviše govorimo o ograničenosti terapeuta koji je primenjuje. Sama metoda se sa različitim uspehom može primenjivati kod svih klijenata.

Ko može da se bavi „brejnspotingom“ u ulozi terapeuta?

- Da bi neko mogao da se zove BSP terapeutom i bavi ovom metodom trebalo bi da prođe obuku BSP 1 i BSP 2 fazu, zatim da ima najmanje šest supervizija sa kvalifikovanim BSP trenerom ili konsultantom. Ceo proces bi praktično osigurao da BSP terapeut dobro vlada propisanom teorijom i da ima potrebne praktične veštine. Licencu i sertifikat izdaje Brainspotting.com centrala u SAD. Pored opšte obuke za BSP terapeuta postoji i specijalizacija za rad sa decom i omladinom, rad sa zavisnicima...

Pešaka 25 km po kiši

Kako se oseća klijent nakon seanse?

- Vrlo je važno naglasiti da se započeti proces ne okončava kad se završi seansa. Proces se nastavlja i u zavisnosti od toga koju temu je odabrao i kako se oseća povodom nje. U svakom slučaju je terapeutova dužnost da kući pošalje dobro regulisanog klijenta. Ja sam, recimo, posle moje seanse sa dr Davidom Grandom u Oslu dobila navalu energije i potrebe da hodam, pa sam od hotela gde se edukacija obavljala pešačila po kiši 25 kilometara a da nisam bila umorna posle toga.