KRISTINA OTIŠLA U DANSKU, PA SE IZNENADILA KAKO LJUDI ŽIVE: Ništa ne rade kao mi, u kuću vas neće pozvati na druženje

Krajem 2007. godina rodila je sina, a još tokom porodiljskog počeli su da planiraju život u Kopenhagenu. Kad je i ona, danas 40-godišnja magistarka hemije, dobila posao u farmaceutskoj industriji u Kopenhagenu, odlučili su se na preseljenje.

- Htela sam da živim vani i probam nešto drugo i nisam požalila - kaže Volsperger Danilovski.

Prvi šok - upis u jaslice

Prvi susret s potpuno drukčijim konceptom života bio joj je vezan za upis deteta u jaslice. Arhitektura Kopenhagena je prekrasna i očekivala je vesele, šarene, tople jaslice i zainteresovane, posvećene vaspitačice. Međutim, dete je upisala u zgradicu nalik baraki, sa sivim zidovima i podovima, bez boja, igračaka i crteža, a čuvale su ga vaspitačice koje jedva da su se bavile detetom.

Danci veruju da decu od ranih nogu treba odgajati da budu individualci, da treba da se brinu sami o sebi i animiraju se sami. Danske mame ne trče za svojom decom i ne viču “nemoj, nemoj, pazi, pašćeš”. One veruju da mora da padne i da će tako naučiti. U prvim jaslicama mog sina, koji je jedva imao dve godine, smatrali su da je u redu da izlazi bez kape po snegu i kiši i promrzne i pokisne jer sledeći put sigurno neće zaboraviti kapu - priča Kristina.

Našem mentalitetu to je teško da prihvati, ali Kristina upozorava: Danci odrastaju u sretne, zdrave i odgovorne ljude. Njihov je pristup samo drugačiji.

Neprikosnovena žuta kartica

Da bi postojao u Danskoj, da bi imao ime, adresu, auto ili televizor, da bi mogao da uplatiš loto, platiš struju, pozajmiš knjigu u biblioteci ili upišeš fitnes klub - moraš da imaš žutu karticu. Malu plastičnu žutu karticu sa desetocifrenim brojem CPR. Taj broj je poput velikog brata - zna sve, baš sve o tebi i prati svaku, i najmanju promenu: ta kartica “zna” gde živiš, jesi li oženjen i kime, koliko imaš dece, u koji vrtić ili školu idu, gde radiš, kolika ti je plata, koliko imaš računa i u kojim bankama, šta poseduješ u Danskoj, a šta u inostranstvu, ko ti je doktor, imaš li mesečnu kartu za metro...

Muž ide na službeni put, naknadu dobija njegova žena!

Rodna ravnopravnost u Danskoj zaista živi. U kućnim i roditeljskim obavezama pol nije bitan, sve se deli po pola. Jedan je Danac u multinacionalnoj kompaniji obavešten da bi za par nedelja trebalo da ide na dvosedmični službeni put.

Odmah je tražio razgovor sa šefom strancem i zatražio “finansijsku naknadu za ženin prekovremeni rad kod kuće zbog njegove odsutnosti”. Objasnio mu je da će žena sad morati promeniti sve svoje planove, preuzeti na sebe i njegovu polovinu obveza, kuvanja, razvoženja dece. Zašto bi na to pristala? Stranci su ostali u neverici. Ali nakon par sati konsultacija, odlučili su da je bolje Dančevoj ženi platiti naknadu.

Hrana se kupuje petkom

Danci su veoma štedljiv narod i štede na svemu. Hrana se kupuje petkom, jer se subotom dolaze nove pošiljke voća, povrća i mesa pa se petkom stara pošiljka prodaje po akcijskim cenama. Budući da preferiraju sirovu hranu - dobiju sve što im treba. Danci retko kuvaju, ali obrok izvan doma smatraju rasipništvom i luksuzom. Nenamenski krediti, koji se kod nas masovno dižu kad trošimo preko mere, u Danskoj su retki. Danci koncept minusa, odnosno dopuštenog prekoračenja po tekućem računu uopšte ne razumeju.

Sebi kupiš jedan auto, državi platiš još dva

Porezi su u Danskoj neverovatni. Na luksuzne automobile - 180 odsto. Dakle, na cenu automobila platiš još gotovo dvostruko toliko poreza. Osim ako ne ukloniš zadnja sedišta - onda je to dostavno vozilo, pa je porez samo 60 odsto. Na stan koji ti ostave roditelji - koji su na njega, pri kupovini, platili pristojan porez - platićeš porez. I to od 40 do 75 posto!

Kafa se ne služi, uzmeš je sam

Sate provedene na kafi u kafiću gđ vas služe ljubazni konobari Danci ne praktikuju. Niti razumeju taj naš običaj. U danskim kafićima kafa se uzima na šanku, čeka se u redu da se kupi i tada se traži mesto među retkim stolovima.

Onda se ide po šećer i vodu, koji su na drugom kraju prostorije: voda stoji u bokalu i sipa se u plastične čaše. Ako se nađe slobodan sto - koji najčešće gost sam očisti od nagomilanih šolja - nije uobičajeno da se sedi dugo i priča.

U kuću vas neće pozvati

Sprijateljiti se s danskom porodicom - onako da im upadate u kuću, zovete se na večere, idete na pića i plaćate naizmenično runde, zovete ih u poslednji čas kad nema ko da vam čuva decu i ne brojite usluge - jako, jako je teško. Oni su nepopravljivi individualci. Kristina je sebi dala u zadatak. U početku je bez kraja zvala koleginice i roditelje sinovljevih prijatelja na večere. Svi su uredno dolazili, ali niko ih nije pozvao kod sebe. Sve dok je jedna kolegica iznenada nije pozvala na suši zabavu, malo druženje kolega kod nje kod kuće povodom unapređenja. I dok je zabava već pala u zaborav, Kristinu je jednog dana na stolu dočekala poruka: dužna je 100 kruna. Za sastojke.

(Jutarnji list)

BONUS VIDEO: INVALIDITET NIJE PREPREKA: DJ sa ALS nastupa koristeći najsavremeniju tehnologiju za pomeranje