JEZIVA ISTORIJA RASPEĆA: Naučnici eksperimentom pokazali kako izgleda biti razapet na krst

Najpoznatiji slučaj raspeća na svetu, prema Novom zavetu, desio se kada jeIsus Hrist osuđen na ovaj vid smrtne kazne od strane Rimljana. Međutim, daleko od toga da je ovo jedini poznati slučaj raspeća u istoriji.

U antičko doba na hiljade ljudi je bilo osuđeno na sramotnu i tešku smrt raspećem. Čitav proces raspeća u Rimu je trajao dugo, podrazumevao je bičevanje i mučenje pre nego što bi osobu prikovali za krst da na njemu u bolovima dočeka smrt.

Poreklo kazne

Smatra se da su Asirci i Vavilonci započeli kažnjavanje vezivanjem za drvo ili stub. Praksu raspeća su preuzeli i Persijanci u VI veku p.n.e., prema istraživanjima koje je objavio South Africa Media Journal 2003. godine.

Smrt raspećem na krst počeli su da upotrebljavaju Rimljani koji su ovu praksu uveli u sistem kažnjavanja tokom rata protiv Kartagine tokom Punskih ratova u III veku p. n. e.

Aleksandar Veliki je osvajanjem Persije, nakon izgradnje svoje imperije uveo praksu raspeća u zemljama istočnog Mediterana, u 4. veku p.n.e. 

U narednih 500 godina Rimljani su "usavršili" raspeće, sve dok ga Konstantin I nije ukinuo u 4. veku nove ere, navode u svom izveštaju profesori na Odseku za engleski jezik i klasičnu kulturu na Univerzitetu Slobodne države u Južnoj Africi, Fransoa Retif i Luis Silirs.

Kako se raspeće smatralo izuzetno sramotnim načinom umiranja, Rimljani nisu ubijali svoje građane na ovaj način, već samo strance, robove, proterane vojnike, hrišćane i ponekad političare.

Kada su Rimljani okupirali Svetu Zemlju u IV veku p.n.e. rimski general Varus osudio je na smrt raspećem 2000 jevreja, a masovno raspeće desilo se i u prvom veku nove ere tokom rimsko-jevrejskih ratova. I Hrist je osuđen na raspeće pod optužbom da je podstakao pobunu protiv Rima.

Šta je sve podrazumevalo raspeće?

U Rimu su ljudi osuđeni na smrt raspećem prethodno bičevani. Od bičevanja su izuzimane žene, rimski senatori i vojnici (osim ako nisu napustili službu). Osuđenika bi bičevali po golim leđima, nogama i zadnjici. To bi uzrokovalo teške rane, bolove i krvarenje. Često se dešavalo da se osuđenik, iscrpljen od mučenja, onesvesti ili umre i pre samog čina raspeća.

Ako preživi bičevanje, osuđenik bi bio ponižavan i ismevan, a svoj krst, na koji će biti razapet - nosio bi na leđima kroz ulice.

Okrutnost je ponekad išla i dalje - dešavalo se da vojnici osuđenicima odseku neki deo tela, poput jezika; nije bila retkost ni da osuđenike oslepe.

Pojedini izvori navode još jedan zastrašujući čin, koji je uveo grčki kralj Antikus IV. Taj čin jepodrazumevao da osuđenom zadave dete i okače mu ga oko vrata prilikom raspeća.

U Jerusalimu, na primer, žrtve su dobijale opijat - vino i tamjan, kako bi im se ublažila bol.

Smrt bi kod razapete osobe nastupala sporo. Osuđenici su umirali između 3 sata i 4 dana. Nekada bi proces umiranja ubrzavali vojnici, tako što bi dodatno fizički zlostavljali žrtvu.

Članovi porodice osuđenog su nakon raspeća, uz dozvolu rimskog sudije, beživotno telo mogli da skinu sa krsta kako bi ga sahranili. U suprotnom leš bi bio ostavljen na milost i nemilost pticama grabljivicama.

Eksperiment

Nemački istraživači su tokom šezdesetih godina dvadesetog veka probali da naprave eksperiment, kako bi proučili kakve efekte na organizam ima sam postupak raspeća.

Oni su dobrovoljcima privezali zglobove za krst i potom pratili aktivnosti respiratornog i kardiovaskularnog sistema. Nakon samo 6 minuta volonteri su imali problema sa disanjem, puls im se udvostručio, a krvni pritisak pao. Eksperiment je obustavljen nakon 30 minuta zbog bolova u zglobovima. Rezultati istraživanja objavljeni su u časopisu Berlin Medicine 1963. godine.

Ovim istraživanjem pokazano je da su uzroci smrti usled raspeća mogli biti različiti - višestruko otkazivanje organa, respiratorna insuficijencija i slično.  

(Nacionalna geografija)

BONUS VIDEO: HILjADE FRANCUZA NA ULICAMA I TRGOVIMA - Protesti u Parizu protiv reforme penzionog sistema