PRVI ROVER NA MARSU: Zašto su sovjetska vozila bila na skijama? (VIDEO)

To je bio sovjetski aparat „Mars-2“ koji je na sebi imao i prvi na svetu rover PrOP-M čiji se naziv može dešifrovati kao „aparat za procenu prohodnosti - Mars“. Ovaj aparat je merio debljinu zemlje, a modul je prenosio snimke sa površine daleke planete na Zemlju.

„Knjiga“ na klizačima

Istorija kosmonautike pokazuje da je do Marsa lakše doleteti nego na njega sleteti. Atmosfera te planete je veoma razređena, izlazak iz orbite sa pravom brzinom i pažljivo sletanje je izuzetno težak zadatak. Prva misija u istoriji na Crvenu planetu je bila otežana time što je u trenutku njenog dolaska na Mars bila jaka oluja prašine koja je trajala pet meseci.

Sovjetski Savez je u maju 1971. godine poslao dve stanice. Sa Bajkonura je 19. maja poletela raketa „Proton-K“ sa automatskom međuplanetarnom stanicom „Mars-2“. Nakon devet dana za njom je odleteo i „Mars-3“. Obe stanice su nosile mali isntrument koji je ličio na kutiju sa klizaljkama, to je bio prvi u istoriji rover PrOP-M.

Ove instrumente je pet godina projektovao i proizveo tim stručnjaka Lenjingradskog Instituta za mobilna vozila „VNIITransMaš“ na čelu sa inženjerom za dizajn Aleksandrom Kemurdžianom. Pre toga su radili na projektu prvog lunohoda.

Roveri koji su se kretali po Marsu su se razlikovali od lunohoda sistemom za kretanje. Naučnici najverovatnije nisu znali kako izgleda površina Marsa, zbog toga je predloženo da se opremi uređajem koji će se nalaziti bočno i koji će ga malo podići klizačima. Na kraju krajeva, ako je tlo rastresito onda je bolje kretati se na skijama.

Marsohod je bio veliki kao knjiga (25h22h4 centimetra) i bio težak 4,5 kilograma. Pretpostavljalo se da će klizači pomerati mašinu malom brzinom od jednog metra na sat, a u slučaju da udari u prepreku zaustavi će se i čekati tim sa Zemlje, što bi moglo da potraje i do 20 minuta. Međutim, zaustavljanja su i tako trebala da budu na svaki 1,5 metar kako bi se potvrdio ili prilagodio kurs.

Bio je opremljen sa dve tanke šipke u prednjem delu koje su imale ulogu senzora za detekciju prepreka. Pomoću njih aparat je mogao da odredi sa koje strane se nalazi prepreka, kako bi stao ili je zaobišao. Naravno, na njemu su se nalazili i naučni alati. Dinamički penetrometar (merač sile pritiska) i gustinomer gama zraka dizajnirani su za merenje gustine i strukture tla na Marsu. To je bio glavni zadatak sovjetskog rovera.

Prijem i prenos signala sa Zemlje su išli kroz modul za sletanje. On je bio povezan sa roverom kablom od 15 metara kao pupčanom vrpcom i obezbeđivao ga je energijom i upravljao kretanjem.

Potraga za mestom za sletanje

Tokom 1971. godine na Marsu je bila jaka oluja prašine. Ona nije mogla da se predvidi i zbog nje je misija doživela neuspeh.

Prilikom sletanja „Mars-2“ se srušio 27. novembra. Bio je prvi objekat koji je doleteo do ove planete. Stanica „Mars-3“ je 2. decembra mogla da sigurno sleti i to je bio uspeh. To je ujedno bilo i prvo sletanje na Mars u istoriji. Sletanje je bilo pomoću specijalnog manipulatora koji je spustio na zemlju marsohod PrOP-M. Nakon toga je stanica počela da prenosi panoramu okolnog pejzaža na Zemlju. Nažalost, slika nije bila oštra, sve je bilo sivo bez nekih detalja, a nakon 14,5 sekundi je nestao signal. „Mars-3“ se više nije javljao.

Kako su eksperti pretpostavili zbog olujne prašine u antenama predajnika moglo je doći do prekida u napajanju energijom. Brzina vetra na Marsu je bila velika, više od 140 metara u sekundi, pa je i zadivljujuće kako je modul za sletanje mogao da preživi i radi.

Pritom, u orbiti oko Marsa je ostala orbitalna stanica. Ona je imala svoj program za istraživanje koji je sprovodila tokom osam meseci. Pretvorivši se u veštački satelit Crvene planete taj aparat je prenosio sovjetskim naučnicima radiometriju (kvalitet elektromagnetnog zračenja), fotometriju (kvalitet svetlosnog zračenja), podatke o sastavu atmosfere, magnetnog polja i plazme.

Tačno mesto sletanja „Marsa-3“ dugo nije bilo poznato. Za sve aparate koji uspešno slete se zna tačno mesto sletanja, a za one koji su imali neuspešnu misiju nikoga ne zanima lokacija. Tokom 2012. godine je ovo pitanje postavio poznati bloger i propagandista kosmonautike Vitalij Jegorov. Počeo je da posmatra, a kasnije je animirao i druge entuzijaste, da izučavaju snimke moguće zone sletanja sovjetske stanice.

Snimke je 2007. godine napravio američki satelit koji se kretao na orbiti oko Marsa. Analizirajući nekoliko stotina fotografija površine planete, Jegorov je pronašao to mesto koje se nalazilo na dnu kratera Ptolomej na Marsu. Bloger je uspeo ne samo da prepozna modul za sletanje, nego i padobran, motor i aerodinamički sistem kočenja.

Negde tamo, prekriven prašinom sa Marsa, počiva i prvi rover u istoriji PrOP-M. Mogao je da dodirne zemlju nepristupačne planete, ali nije mogao po njoj da se kreće ni centimetar, ili bolje rečeno, nije uspeo da po njoj skija.

rs.sputniknews.com

BONUS VIDEO - JAVIO SE "VOJADžER 2": Poruka iz svemira putovala 35 minuta