POZORIŠNA KRITIKA: Kost u grlu

O biološkoj i patrijarhalnoj moći i nemoći, o ljubavi, koja niče gde je ne sade, a gasi se tamo gde je najviše očekivana, Goran Stefanovski je progovorio u "Divljem mesu" direktno, bolno i uverljivo. Interesi i smrt su svima za vratom, bez obzira na imovno stanje, položaj i ljudsku vrednost. Diktat profita, želja da se ima i ono što je nedohvatno čini i lošu ambiciju, i biblijsko prokletstvo. U predstavi, koju Jagoš Marković režira kao da se događa sada, svuda na prostorima koje znamo, uspostavlja se vlast prokletstva samog tla, mentaliteta i tiranije zbog sirotinje, od koje ljude obnevide i kad progledaju, ne vide više ovaj svet nego onaj, u kome više nema zla. Smrt je spas, nepravedna, nepotrebna, užasna, ali rehabilituje i započinje ispočetka priču o Kainu i Avelju, o invalidnim idejama i narodu, koji kasno shvata da je samo topovsko meso.

Nedostojnost ovakvog pogleda na svet Jagoš Marković prikazuje naglašeno jarkim rediteljskim sredstvima, uobičajeno proizvoljnim. I dečji vozić, i "plakanje neba", kiša na sceni, i mnoge različite melodije, koje se pevaju, ili se samo čuju, odvlače pažnju gledaoca od višeslojne drame, koja se odvija unutar svakog člana zlosrećne porodice Andrejević, ali i u njihovom okruženju, u otvaranju karata novog svetskog poretka, oličenog u Nemcu Klausu (Pavle Pekić), koji se nameračio na njihovu kuću.

Jovo Maksić i Sandra Bugarski, roditelji braće Andrejević, grubo i naglo sprovode "pucanje" svojih likova, ne dajući nam mogućnost da ih bolje upoznamo. Luka Grbić (Andreja), Marko Todorović (Stefan) i Aleksandar Vučković (Simon), njihovi sinovi, takođe prate rediteljsku koncepciju, u kojoj se likovi često obraćaju publici direktno, sa rampe, bez odnosa sa partnerom. Ta vrsta plakata može da bude i posveta piskatorovskom političkom teatru, ali ona nužno ukida suptilnije slojeve razloga za posrnuće čoveka, brata, lojalnog službenika...

Ne može se poreći zadovoljstvo gledanja "Divljeg mesa" posle dugog vremena, ali je ovo izvođenje bilo samo jarkije i zvučnije, a ne i analitičnije i istinitije od prošlih, što bi osvetlilo duh vremena, koje se neprestano pogoršava za likove kao što su ovi Gorana Stefanovskog.