ZAŠTO DRŽAVA NE ŠTITI ĆIRILICU: Napad na srpsko pismo i jezik dolazi iznutra, iz Srbije!

Nema sumnje, jedino jezik ima snagu objektivnog znaka pripadanja kulturnom identitetu. Srpski jezik se kvari, desetvekovno pismo polako nestaje. Mogući nestanak srpske ćirilice sa mape svetskih pisama neće biti tek nešto što će se uklopiti u sivilo svakodnevice, nešto što će pasti relativno brzo u zaborav. Biće to, ukoliko se ostvari sadašnja praksa upotrebe pisma, ogroman kulturni potres od kog će dugo podrhtavati duhovno biće Srba. Nije teško proniknuti u odgovor zašto će tmurne slutnje o nestanku ćirilice trajno uznemiriti srpski intelektualni život.

Pismo, kao ključni deo jezika, jedna je od karika bez koje nacionalna kultura ne postoji. Srpska ćirilica postoji od desetog veka i ugrađana je u temelje istorijske samosvesti Srba i njihovog kolektivnog identiteta. Ako se dogodi da ćirilica nestane pred naletom latinice, ko će biti odgovoran u Republici Srbiji? Vlast? Autokolonisti, autošovinisti, rodomrsci što uporno forsiraju latinicu i govore o srpskohrvatskom jeziku? I prvi i drugi nisu spolja pritisnuti da potiskuju ćirilicu. Napad dolazi iznutra, iz srpske političke i kulturne sfere.

U HH veku zabeležena su dva pokušaja zabrane ćirilice. Prvo Austrijanci 1915. godine, a potom ustaše 1941. Nisu uspeli. Nasrtaji su nastavljeni u socijalističkoj Jugoslaviji tako što je davana prednost latinici. A počeli su i u međuratnoj Jugoslaviji. Crnjanski piše u tekstu "Prošlosti i novosti u Bosni", 1925. godine, da u Bosni nema nijednog lista na ćirilici. "Latinicom štampana štampa Bosne, hvala bogu ide sve do mora. Dalmacija, pa čak i Crna Gora i Sandžak stoje delimično pod uticajem sarajevske dnevne štampe. Najbolji žurnal, naš sabrat, Večernja pošta, ide međutim i po užičkom okrugu, u samom Užicu 40 komada latinicom" (Vreme, 2. 12. 1925).

Posle kraja Jugoslavije 1992. godine nešto se popravilo, ali više u tome što se otvoreno govori o njenom statusu nego što je nešto učinjeno u normativnom smislu (donošenje zakona o jeziku i pismu).

Otkuda onda ovoliki nehaj prema ćirilici, danas i ovde u Srbiji? Ostavimo istoriju ruiniranja ove kulturne tekovine onima koji se bave jezičkom prošlošću. I položaj ćirilice u SFRJ ostavljamo po strani u ovoj analizi, iako nije zanemariva i ova činjenica. Da razmotrimo odnos prema ćirilici u Srbiji u poslednjih deset godina. Šta možemo da konstatujemo?

Javna upotreba latinice je skoro potpuna. Dnevne novine (16 u Srbiji, sa prosekom od 800.000 prodatih primeraka) na kioscima naših gradova su u većini štampane latinicom. Nekoliko izuzetaka kvari jednobojnu sliku. Nedeljnici i mesečnici takođe se u većini štampaju latinicom.

Sve televizije, izuzev javnog servisa (RTS), koriste latiničko pismo u svojim tekstualnim delovima programa i filmovima koji se titluju na srpski. U tom pogledu prednjače privatne televizije sa nacionalnom frekvencijom. Dakle, srpski mediji u većini su u vlasti latiničkog pisma.

Do sada bilo je reči o medijima koji forsiraju latinicu, trenutak je da se okrenemo visokom proizvodu kulture - književnosti i nauci. Ako neko treba da čuva nacionalno pismo, to je književnost. Ali i tu Srbija mora da pokaže svoje naopako lice. Neka neko samo izbroji naslove u knjižarskom izlogu, pa će se uveriti da naši izdavači uglavnom koriste latinicu za objavljivanje književnih i naučnih dela. Ima kod nas izdavača koji svoje knjige štamaju isključivo na latiničkom pismu. Da li je to odluka izdavača ili autora, nije dostupno javnosti, ali bez obzira na donosioca odluke o upotrebi pisma, imamo pred sobom teško razumljivo (ne)kulturno ponašanje. Ili je reč o nebrizi za kulturnu tekovinu ili je tržišni razlog, a to znači prilagođavanje Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, možda i Crnoj Gori, u kojoj se službeno nameće latinica. Kakva je to nacionalna i kulturna svest pripadnika elitne kulture da se odriču takve vrednosti kao što je ćiriličko pismo?

Da i srpski političari učestvuju u ovoj sahrani ćirilice, pobrinulo se nekoliko političkih stranaka. Oni napadno koriste latinicu u svim svojim javnim nastupima, a to govori o njihovom odnosu prema srpskoj kulturi i srpskim vrednostima. Njihova namera je da Srbima promene pismo.

Kada je ovakav odnos institucija i organizacija kulture u javnom prostoru srpskog društva, možemo pretpostaviti kako se ćirilica istiskuje iz privatne upotrebe. Privatno, čovek može da koristi koje hoće pismo, ali razvijena kulturna svest nalaže da se u službenoj komunikaciji sa pripadnicima sopstvene kulture upotrebljava vlastito pismo.

Šta su posledice takvog (ne)kulturnog ponašanja promotera latinice u Srbiji? Ona vidljiva, svakako je uništavanje jedne velike kulturne vrednosti koja oblikuje tradiciju kulturnog života i duha srpskog identiteta. A kulturni identitet je uslov postojanja zajednice i onoga ko joj pripada. Bez kulturnog i nacionalnog identiteta ne bi postojao oslonac stabilnosti u istorijskom strujanju vremena koje pojedincu omogućava odgovor na pitanje: Ko sam ja? Kome pripadam? Kuda stremim?

Dakle, ko će biti odgovoran za mogućni nestanak ćirilice? Sigurno, onaj deo intelektualne elite (političke, umetničke, naučne) koji forsira latinicu u štampanim i elektronskim medijima, i drugi Srbi koji ih slede. Međutim, najveća odgovornost pada na prošle i sadašnje kulturne politike srpske države. Ko može da objasni ovakvu nebrigu države za svoju veliku kulturnu vrednost? Ona jedino ima pravne instrumente da obaveže medije, izdavače, oglašivače i druge da službeno korisete ćirilicu.