PRVI SRBIN KUSTOS U BEČKOM "LEOPOLDU": Ivan Ristić, beogradski đak, u Muzeju moderne umetnosti u prestonici Austrije

Da bi ostvario svoj studentski san, ali i našao svoje mesto pod austrijskim suncem, bilo je potrebno mnogo truda i zalaganja. Kao rezultat svega, iza njega je zasada nebrojano mnogo organizovanih izložbi i preko 1.000 vođenih tura kroz muzejske postavke.

- Počeo sam kao vodič i u toj ulozi sam krajem septembra 2001. učestvovao u samoj ceremoniji otvaranja muzeja - priča Ivan.

- Još uvek su mi u živom sećanju susreti sa osnivačem i prvim direktorom muzeja, Rudolfom Leopoldom. Bio je preke naravi, nije znao za kompromise, ali je u svojoj ljubavi prema umetnosti bio iskren, što mi je značilo.

DODAJE i da su rečitost i izbrušen stil, pored dara zapažanja od presudne važnosti u bavljenju ovim poslom. Godine iskustva naučile su ga da je dobra izložba ona koja ima crvenu nit, koju je lako prepričati posetiocima. Ukoliko u konceptu ima nedoslednosti ili kakvih nejasnih mesta, kustosi to prvi primete. Izazovi sa kojima se u svom radu susreću su svakojaki. Od pravljenja budžeta, do neprekidnog razmenjivanja informacije sa restauratorima, registratorima, lektorima, prevodiocima i svima ostalima koji su uključeni u stvaranje samog projekat koji za cilj ima postavljanje izložbe.

- Ako pravimo postavku koju ne čine samo eksponati iz naše zbirke, moram se izboriti za skupocene pozajmice iz drugih ustanova, koje u tom slučaju očekuju protivuslugu - dodaje Ristić.

- Laički rečeno, ako mi Francuzima damo Klimta, oni nama onda pozajmljuju Pikasa.

JOŠ kao vodič, na početku karijere, trudio se da emocije koje u njemu izazivaju slike, na primer jednog Egona Šilea čiju kolekciju baštini "Leopold" muzej, prenese na posetioce kojih je bilo raznih kroz godine bavljenja ovim poslom. Od polupismenih do visokoobrazovanih, od radnika i seljaka do grofova i industrijalaca, ali i dece i tinejdžera koji sve ređe nalaze svoj put do umetnosti.

- Sa svakim je trebalo pronaći zajednički jezik, i verujem da mi je to mahom polazilo za rukom. Smatram, uostalom, da se i kvalitet umetničkog dela može meriti njegovom višeznačnošću, njegovim potencijalom da sa recipijentima komunicira na više različitih nivoa - ističe Ivan.

U SVOM poslovnom opusu zasada se može pohvaliti sa više od 1.000 vođenih grupa, ali na naše pitanje da li može da izdvoji jednu, dodaje da se uvek se rado seti grupe lekara iz Novog Sada.

- Od njih sam, nakon što sam ih proveo kroz stalnu postavku, dobio divan kompliment, sećam se da su mi rekli kako su ostali impresionirani i da se vidi da sam beogradski đak - priseća se naš sagovornik.

- To, naravno, samo delimično odgovara istini, jer ja sam u jednakoj meri i bečki đak, ali je i te kako prijalo čuti tako nešto.

Danas, svoju misiju u umetničkom radu vidi u dve stvari: kao prvo, propagiranje umetnosti kao takve. Kao drugo, stalo mu je da Austrijanci vide da Srbi i u ulozi kulturnih poslenika imaju šta da ponude. Priznaje da paralelu između muzeja u Beogradu i Beču ne može da napravi, jer o muzejskoj praksi u današnjoj Srbiji ne zna gotovo ništa. Ali dodaje da gde god se nalazili, moramo na umu imati jedno - da muzeji nisu i ne smeju biti starinarnice u kojoj će posetioci zevati od dosade ili kijati zbog prašine. Muzeji su nešto sasvim drugo, to su mesta inspirativnih susreta, žive polemike, eksperimenata, neočekivanih spoznaja i svega ostalog što obogaćuje duhovni život pojedinca i zajednice.