INTERVJU Danina Mogel: Nigde se ne osećam tako slobodno, kao u Beogradu

- To što imam mamu Srpkinju i oca Meksikanca, izgradilo me je kao hrabru i jaku osobu. Moj tata se penzionisao i konačno smo svi ovde na okupu. On obožava ovu zemlju kao da je njegova.

I Daninu je ljubav prema srpskim korenima, posle završene srednje škole u inostranstvu, odvela na prijemni ispit za glumu na Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu. - Nisu me primili, ali nisam odustala. Diplomirala sam na državnom fakultetu u Los Anđelesu, gde petogodišnje studije ne obuhvataju samo glumu, već i režiju, analizu teksta, scenografiju, kostimografiju, scensku šminku. Izabrala sam ovu profesiju, ne samo zbog ljubavi prema umetnosti već i zato što želim da živim od nje. Mada, i dalje radim paralelne poslove, prevodim i držim časove jezika. U ovo vreme pandemije zahvalna sam na onome što imam i prihvatam stvari kakve jesu. Ipak, volela bih da, osim u međunarodnim projektima, radim i ovde, u zemlji u kojoj sam rođena.

Želje se našoj sagovornici polako i ostvaruju, od kada se 2010. godine pojavila u seriji "Šesto čulo", a zatim i u brojnim italijanskim, meksičkim i američkim projektima, među kojima je i film The Uncanny ("Neobjašnjivo"), iz 2019, koji je još u postprodukciji. Zapazili smo je i kao Francuskinju, madam Kristin, u sitkomu "Tri muškarca i tetka". Danina ne krije ponos što joj se pružila prilika da u filmu "Pijavice" (2019), deli kadar sa Nikolom Đuričkom.

- Bilo je to moje prvo iskustvo na filmu, kod nas, u kojem igram naučnicu. Lazar Ristovski je pravi kavaljer, kao i Nikola Đuričko.

* Gledaćemo vas i u seriji "Beležnica", čija će se prva epizoda premijerno emitovati 14. maja na "Jutjubu"...

- Igram službenicu banke, kod koje su ključevi trezora. Zahvalna sam celoj ekipi, a posebno Momčilu Otaševiću koji mi je mnogo pomogao. Predivan je čovek, opušten, neposredan, voli da se šali... Zato sam i ja bila opuštena na snimanju.

* Značajnu ulogu ostvarili ste 2013. godine, u dokumentarnoj seriji "Moja zavisnost, moje prokletstvo" (Diskaveri), reditelja Alvara Kuriela, zasnovanoj na istinitoj priči o burnom životu bivše kolumbijske ministarke kulture Aure Lusije Mero...

- Taj projekat mi je ispunio srce i pomogao da napredujem kao glumica, jer sam tada imala samo 26 godina, a trebalo je da uđem u lik zavisnice, dosta starije od mene. Za tu ulogu sam morala da naučim kako se ponašaju zavisnici od alkohola i droge, jer je film baziran na periodu njenog života, u kome se našla u paklu alkohola i kokaina. Kasnije se izvukla iz svega toga. Ta uloga bila mi je psihički zahtevna, jer nije lako izraziti takvu vrstu emocija.

* Zbog diplomatske karijere vašeg oca, često ste menjali mesta boravka i živeli u različitim zemljama. Koliko je takav način života uticao na vašu karijeru?

- Karijera moga oca uticala je i na moju karijeru. Naučila sam tri strana jezika. To je neprocenjivo. Naučila sam da se adaptiram, da posmatram, da upijam uticaje iz okoline, pa i ponašanja ljudi koje sam sretala, raznorazne grimase, mimiku, gestikulacije... Jer, glumac je instrument koji kroz svoj posao može da iskaže sve što postoji u njemu. Ali, pre svega, treba da razume šta je suština života. Tada postaje saosećajan i otvoren. Ne mora da mi se dopada lik koji tumačim, ali moram da razumem njegove psihološke karakteristike, ko je on, odakle potiče, šta mu se desilo, koji je njegov cilj....

* Da li se filmski setovi kod nas razlikuju od načina snimanja u inostranstvu?

- Kod nas u Srbiji oduševljava me to što su ljudi opušteni na setu, nema nervoze, proces snimanja i saradnje je opušteniji, kao i kolege. U Meksiku nisu toliko opušteni. Ovde nema toliko protokola i oslovljavanja na "vi". U Srbiji imamo neverovatno talentovane i harizmatične glumce, ali imam osećaj da je ponekad sve prebrzo urađeno. Veoma je važan dobar scenario, da narod ne kaže da im je priča već poznata, već da te stimuliše da gledaš. I budžet je bitan. Razumem u kakvoj se situaciji nalazimo, ali kad se hoće, može se!

* Koji su vam omiljeni glumci i reditelji?

- Oduševljena sam Milenom Dravić, ona nije glumila, ona je bila prisutna. Od mlađih mi se dopada Andrija Kuzmanović, koji je veliki šmeker, kulturan, harizmatičan, a kao glumac - razbija! San mi je da s njim delim kadar. Omiljeni film mi je "Profesionalac", reditelja Luka Besona. Volim što on žene predstavlja kao emotivne i osetljive heroine, istovremeno jake i sa naglašenim majčinskim instinktom.

* S obzirom na to da je u vašem domu zastupljena meksičko-srpska kuhinja, imate li problema sa linijom?

- Imala bih, da se ne pazim. Nemam auto, koristim prevoz i mnogo pešačim. Ljudi mi kažu da sam luda, ali Beograd je za mene raj! Sloboda kretanja je na najvišem nivou, toga nema u Meksiko Sitiju. Nigde se ne osećam tako slobodno i tako bezbedno kao u Beogradu. Niko mi ne veruje, a ja im kažem "Idite u Meksiko Siti ili El Ej, pa ćemo da pričamo!".

* Koje su sličnosti između Srba i Meksikanaca?

- Naši narodi su vrlo slični. Srbi su bučni i veseli kao i Meksikanci, ali Meksikanci su mnogo strastveniji. I jedni i drugi su saosećajni i porodica im je na prvom mestu. Ipak, meksički muškarci su romantičniji od Srba i veći su kavaljeri.

* Čime se rukovodite u životu?

- Živi današnji dan i uzmi ono što ti život u tom momentu pruža. Tako radim i u glumi, jer glumac mora da bude prisutan u trenutku, da bi regovao. Volim da plešem i da čitam, mnogo komuniciram sa ljudima, gledam serije i intervjue, da vidim šta rade moje kolege i koji filmovi i projekti se rade u svetu. I, naravno, kontaktiram ljude za posao, što uopšte nije lako. I guram dalje.

* Kakav, po vašem mišljenju, treba da bude odnos između muškarca i žene?

- Muškarac treba da bude muškarac, a žena - žena. To ne znači da on mora da bude mačo, a ona pokorna i poslušna. On treba da iskreno i direktno iskazuje svoja osećanja prema ženi, da ne manipuliše. Jer, život je jedan i prolazi, pa ne želim da mi neko oduzima vreme i energiju. Izbegavam takve ljude, samo se udaljim od njih i furam svoj fazon. Veza bi trebalo da bude kao tim, a danas je preovladao narcizam, "zahvaljujući" društvenim mrežama.