INTERVJU Jovan Memedović: Sudbina me je prošetala kuda sam sanjao

Jovan Memedović, autor i novinar RTS, svojim televizijskim reportažama, esejima, portretišući prirodu i ljude koji žive jednostavnim životom, već više od dvadeset godina je poštovana medijska figura. Ovaj DIF-ovac prošao je sve lestvice u Nacionalnom servisu, od novinara saradnika, prezentera, urednika, do autora i voditelja emisije "Svet lova i ribolova", a od 2003. i kultnog serijala "Sasvim prirodno".

Udruženje novinara Srbije 2007. godine dodelilo mu je nagradu "Laza Kostić" za najbolju reportažu. Po izboru gledalaca, nekoliko godina unazad proglašavan je za TV lice godine. Uspešno vodi i veoma gledani kviz "Potera". U razgovoru je "sasvim prirodan", neposredan, i kada priča o novim projektima nije izgubio stvaralačku strast i veru da svakom emisijom može za milimetar da svet napravi boljim mestom.

* Mnogo toga nesvakidašnjeg, neobičnog, čarobnog ste videli. Šta vas može oduševiti, nakon toliko iskustva?

- Čarobnog da, prirodu. Prirodu sam istražio onoliko koliko me interesovala. Ako sam poželeo da idem u taj kraj sveta, tamo sam i otišao. Ne zato što sam imao dobro utvrđen plan i materijalnu pozadinu, već se tako samo odigralo. Moram da zahvalim sudbini. Ne verujem preterano u neke druge stvari, osim sudbine. Mene je sudbina prošetala onako kako sam ja zamišljao i šta sam sanjao. Nemam nekih većih izazova koji mi sada predstavljaju neki novi cilj da otputujem na određenu stranu sveta, više me interesuje neka određena priča. Da li sam našao sagovornika u samom Beogradu, 100 km od Beograda, da li na 5000 km od Beograda, otići ću, spakovaću se i napraviti priču o onome što me zanima. Idem za pričom, a ne za geografijom.

* Vi idete za pričama, ali i one vas pronalaze?

- Tako je, lepo pitanje. U poslednje vreme češće dođu do mene nego što ih sam tražim i istražujem. A živimo u zemlji u kojoj imate hiljadu tema svaki dan. U Norveškoj, Švedskoj, Danskoj, Finskoj, vi nemate temu, sve funkcioniše. I ekologija, i privreda, obrazovanje, društvo. Sećam se kada sam bio u Norveškoj, njihov dnevnik počeo je vešću da se jedna brvnara zapalila u nekoj planini, i da oni skreću pažnju ljudima da nailazi vreme kada se pale peći, pošto je bio početak zime, i da obrate pažnju. Kod nas se zna kakav je prioritet vesti, kakva je rang lista.

* Vaše reportaže i TV putopisi smatraju se vrhunskim, na fakultetima mladim novinarima služe kao primer dobre forme i sadržaja. Kada bi bili kritični prema sebi, da li bi im nešto zamerili, da li ste nešto mogli bolje?

- Radi se o zanatu. Ovaj naš posao, kao i svaki drugi, podleže zanatskim pravilima. Ukoliko dobro poznaješ svoj zanat, i umeš da koristiš alate koji su potrebni, ti ćeš napraviti i od prosečne i poluprosečne, ili bolje teme, neko delo. Druga stvar koja je za mene važna je sam pristup temi, a on je kao što sam i naslov stavio, sasvim prirodan. Želim da čujem običnog čoveka i njegovu priču, da ga pustim da on iz svoje duše izbaci ono što je najbolje. Najviše zahvaljujući tome, te emisije su gledane, pitke, bez komplikovanja. Tu je isto važan i snimatelj, i montažer, koji osećaju kako dišem i kakvu priču zajednički želimo da ispričamo.

* Da li postoje "sasvim prirodni" ljudi koji žive i u urbanoj sredini?

- Apsolutno. Grad ne mora da bude prepreka. Može čovek da živi i radi u gradu, ali i da je stalno aktivan, u sinergiji sa prirodom, da planinari, vozi bicikl. Grad je, nažalost, pretvoren u zagađenu sredinu. On te mami da se okupljaš, učestvuješ u nekom socijalnom životu, daje tempo. U gradu se ne razmišlja o elementarnim stvarima kao na selu. Na selu svako ima neki svoj posao i zna se da će u tri sata da se sedne i ruča. Nema tenzije, nema žurbe, nema tolikih rokova, nema gužve, nema ovog betonskog pritiska, a sve to zajedno je neprirodno. U jednom periodu života čovek poželi da bude deo gradskog sistema. U periodu od 30. do 40. ljudi gledaju da što više stvore, i trče u grad. Na Zapadu su se te stvari već davno promenile, ali kod nas ne, kod nas je još uvek prisutna migracija selo - grad. Na Zapadu grad ostaje samo za poslovne stvari, a ljudi gledaju da žive na 30-40 km od grada, čak i 100, 150 km u Nemačkoj. Odlučuju se da žive tamo gde mogu da čuju cvrkut ptica ujutru, i nije im problem da voze 2-3 sata dnevno samo da bi imali taj osećaj života. Jer to je u čoveku, njemu telo vapi za prirodom.

* Veza između čoveka i prirode odvajkada je neraskidiva, ali i živimo "novu realnost". Mnogi su depresivni, želeli bi da čuju savet od vas, možda imate "spoznaju više"?

- Razumem ljude što su depresivni, jer nisu svi u mogućnosti da odu na selo, u prirodu. Na selu je daleko lakše podneti i nedaće koje mogu da zadese civilizaciju. One su na selu gotovo neprimetne. Da li je selo osetilo bombardovanje? Nije. Ajmo sada - virus, grad najviše zaražen. Na selu možda niko. Ekonomski kada gledate, oni su samoodrživi, samodovoljni, imaju svoju baštu, njivu, stoku... Oni hranu mogu i da ne kupe, da ne odu u prodavnicu i po mesec dana. Svi imaju po 2-3 džaka brašna, to je po tradiciji, imaju svoj ogrev, svoju vodu. Selo je idealno ljudsko stanište. Tako čovek treba da živi. Grad je poslovan, idi u grad i završi posao, ali se izmakni i živi svoj seoski život. Na travi. Ako hoćete konkretan savet; postoji vojvođanski deo prema rumunskoj, bugarskoj, mađarskoj granici, tamo su sela pusta. Tu su uglavnom živele manjine, i svi su već dobili EU pasoše, i napustili svoje domove i iselili se u EU. Njihova imanja sa sve okućnicom su vrlo jeftina. Ljudi mogu da kupe kuću sa pet ari zemljišta za 5000 evra, u nekim savršeno lepim selima. Ljudi treba da se raspitaju, i to će im biti dodatni motiv, da grabe 2-3 dana nedeljno i odu 150 km od Beograda. To je način da se raščisti malo mozak, očisti telo, i već će im biti lakše da podnesu sve. To je postalo vrlo izvodljivo. Sa druge strane, kada provodiš više vremena u prirodi, kao ja, vidiš kako se priroda brzo menja, nažalost pod lošim uticajem društva, i onda ti bude žao. Moramo da se osvestimo, priroda nam toliko lepota i dobroga daje. Urgentno je da je čuvamo! Kao sam život!

* Vodite veoma gledan kviz "Potera". Da li privatno više cenite znanje, obrazovanje, ili vas neke druge veštine fasciniraju podjednako, ili više?

- Veoma cenim ljude koji su informisani, koji vape da nešto čuju i nauče. Mi kao nacija, i kao Balkanci, nekako nismo voljni mnogo da slušamo, nego smo pre zainteresovani da pričamo. U "Poteri" se pojavjuju ljudi koji su život posvetili znanju, ili im je hobi da znaju, vole kvizove, i oni su tu "tragači". S druge strane, dolaze ljudi koji takođe imaju određenu pasiju prema znanju, i oni koji tu dođu radi zabave. Više volim one koji tu dođu radi zabave.

* Da li ste sebe nekada doveli u to iskušenje - kako preživeti u prirodi?

- Imao sam blizu toga jedno iskušenje u Sibiru kada smo ostali bez hrane. Ali kada ste u divljini koju nije takao čovek, nije problem doći do hrane. Jer taj živi svet vrvi oko vas. Životinje nisu u paničnom begu od vas, jer retko sreću ljude. Onda vi, kao neki lovac, dođete do plena. Jedan dan smo bili gladni, ali već sutra smo se snašli. Upecali smo ribe. Imam ekipu, ovako privatno, imamo jedan kamp u divljini, i tu možemo da preživimo samo od onoga što ulovimo. Tamo idemo leti.

* Da li ubijate životinje?

- Ne, nikada nisam ni pucao na životinju.

* Kako provodite privatno vreme, van kamera?

- Volim preko leta da budem pod šatorom, da pronalazim hranu i sam sebi je spremam.

* A šta volite u gradu?

- Konkretno u Beogradu volim Adu Ciganliju, tamo imam kanu i veslam po Dunavu i Savi. Kada je zima, šetam se po Adi sa psima, idem u konjički klub na hipodromu, i to je moj boravak u Beogradu.

* Da li spremate neki novi projekat?

- Svi moji projekti čekaju, jer ne znam kada će biti omogućeno da se krećem po Evropi. Devedeset posto mog trenutnog interesovanja je okrenuto ekologiji. Podigli smo malo svest kod ljudi o značaju očuvanja prirode. Planiram da odem u jedan grad koji ima savršeno organizovan sistem otpada, pričam i o vodi, i o opasnom otpadu, i reciklažnom otpadu plastike. To je problem velikih gradova, gde sa tim otpadom? Beč je taj grad gde ću pokazati na koji način se reguliše otpad. Pokazaću ljudima kako je to jedan visoko razvijeni grad uspeo, a to i nas čeka. Beograd će to morati da uradi. Mi živimo u jednom ekološkom mraku, srednjem veku, taj smo problem odlagali jer smo morali da rešavamo druge stvari. Ekologija traži svoje - ili ćeš se brinuti o životnoj sredini, ili ćeš postati nezdrav. Druga tema mojih emisija biće dugovečnost stanovništva. Posetiću neke zemlje koje imaju najdugovečnije stanovnike. Konkretno sam našao dva ostrva u Grčkoj, gde je prosek starosti oko 90 godina. Kada budem snimio te emisije, biće jasno kako se dolazi do te duboke starosti.

"BOSONOGOM DETINjSTVU" - "NE" U SRBIJI, VELIKO "DA" U SLOVENIJI

* NEPOSREDNI u svojim emisijama, delikatno ljubopitljivi u razgovorima, reakcijama, na vrlo jedinstven način dočaravate nam svet tišine, daljine, jednostavnosti života nekih nama nepoznatih ljudi. U medijskoj sferi, u kojoj nam se često čini da smo u sve luđem luna-parku, kako ste uspeli da se oduprete trendu manirizma i senzacionalizma?

- Shvatio sam da će ljudima boravak u prirodi biti deficitaran. Onda smo pre dvadesetak godina stavili taj naslov "Sasvim prirodno", i ispostavilo se da sam sasvim bio u pravu što sam ljudima počeo da nudim da gledaju selo, prirodu i jednostavan život. Tim tragom idemo i danas, držimo se toga. Roditelji su počeli da povlače decu u kuće, vrtiće, da se slučajno ne isprljaju, ne padnu, ne poseku. Generacije već odrastaju u potpuno neprirodnim uslovima, i to će nam se obiti o glavu. Sve zemlje koje su postigle blagostanje u standardu, su se okrenule prvom sledećem najvažnijem pitanju - šta ćemo sa decom?! U Norveškoj imate masovnu pojavu "vrtića na otvorenom", nema ulaska u kuću ceo dan, bez obzira na vremenske prilike. Nedavno me je kontaktirao prijatelj koji je promovisao ideju "bosonogo detinjstvo", da se uvede kao obavezno u vrtiće - dva sata bosih nogu, u Sloveniji. Došao je sa istom idejom i ponudio je našim vrtićima, oni su rekli - ma kakvi, ne dolazi u obzir. Roditelji bi se pobunili. U Sloveniji su ga dočekali raširenih ruku. Tu se prave generacijski propusti koji će nam se vratiti u negativnom smislu. Nećeš imati otpornog, čvrstog, s jakim karakterom mladog čoveka koji može da savlada sve ispred sebe, nego ćeš imati nekoga ko se povlači, bira liniju manjeg otpora, koji će uvek tražiti lakši način da dođe do cilja, i to uopšte nije dobro za naciju.