INTERVJU - MATIJA BEĆKOVIĆ: Handke je na svojoj koži dobro osetio kako je nama

I to one koji su ga i kad je dobio Nobelovu nagradu za književnost "kamenovali" i proglašavali personom non grata u nekim gradovima bivše Jugoslavije. Dok je u Višegradu primio priznanje za doprinos umetnosti, književnosti i istini o srpskom narodu, bosanski mediji govore da je u grad na Drini ponovo došao "nacionalista, fašista koji negira genocid u Srebrenici, pa i Bosnu i Hercegovinu".

Kako ove optužbe komentariše akademik i pesnik Matija Bećković, koji je, takođe, bio gost u Višegradu?

- Što bi rekao današnji okupator: "Fokusirajte se na pozitivno!" Ne fokusirajte se na te propratne splačine - kaže Bećković za "Novosti".

- Što ne bi propustili da kažu današnji mladi ljudi - to je već dosadno. Prema tome, fokusirajmo se na pozitivno: "Živeo Peter Handke!" On nije prvi nobelovac koji je proglašen za najvećeg krivca. Pre njega je to bio Ivo Andrić, za koga je rečeno da je Bosni napravio više zla nego sve neprijateljske vojske. Nisu u Višegradu slučajno prvo srušili Andrićev spomenik. Kusturici prigovaraju da je pravio grad na mestu zločina. A da je tražio neko mesto u našoj zemlji gde nije bilo zločina, našao bi ga jedino na nebu. Lako je Čomskom, Pinteru, De Niru, Bobu Dilanu, Solženjicinu, Handkeu da budu na strani Srbije, jer je njihovo delo neosporivo. Problem je sa onima bez dela koji ne smeju da rizikuju.

Da li ste sa Handkeom razgovarali o tome zašto je, kako je rekao, "uprkos jakim vetrovima koji su bili protiv toga" došao da primi nagradu?

- Handke ne ostavlja utisak čoveka koji se dvoumi. Nisam sreo spokojnijeg čoveka koji sve razume, i sa vetrom i bez vetra. Za njega su isto reči, zvuci, boje i mirisi. Ritam mu je bitniji od svega ostalog, a književnost - početak i kraj. Rekao je i da svoje čitaoce poštuje više nego sebe. Predložio je da, ako ne možemo da razgovaramo o nečem drugom, možda bismo mogli o prirodi, o zvucima i mirisima. Boja, zvuk, miris su reči njegovog jezika. Učinilo mi se da mu je zvuk vetra draži nego reči. Sad kad sam ga bolje upoznao, rekao bih da ga je vetar privukao i bio razlog više da dođe. Jedini od nas koji smo tamo bili, poranio je i sam satima lutao po okolnim brdima.

Kako on reaguje na optužbe kojima ga njegovi neprijatelji obasipaju?

- Hoćete reći kako reaguje na oporočavanja, abrove i intrige. To je miljama daleko od njega i njegovog života. Nije zgodno kad nekog zoveš u goste da mu glavu puniš blatom. Čak i kad je primoran da čuje neku od tih pakosti više ga zanima njihov ritam nego njihov sadržaj. On je Mile kome gori cigara dok ide lajkovačkom prugom. Prvu reč koju je izgovorio kad smo se pozdravili bila je - dugačka je lajkovačka pruga. Kao da je u Miletu prepoznao sebe, a u Miletovoj šetnji lajkovačkom prugom i svoja putovanja po belom svetu. Ide "Mile lajkovačkom prugom" je pesma o Handkeu.

Nedavno ste izjavili da je Handke u toj pesmi pronašao svoju veru?

- Taj motiv zaslužuje ozbiljnu književnu studiju. Nije ni sam Handke do kraja raspakovao šta je tu našao. To je velika metafora kojoj je dodao svoju harizmu. I ne može se načuditi kako se mi veselimo pevajući tu tužnu pesmu.

Da li vam je otkrio zašto je odlučio da bude sapatnik srpskog naroda?

- Da nam razbije strah, potrudio se da bude demonstrator i veći Srbin od mnogih od nas. Zna on dobro kako je nama kad ni njega nisu mogli zaobići. A kako je Srbima, uverio se on sam na osnovu sopstvenog iskustva. Bestelesan i bešuman osetio je na svojoj koži šta je Srbija. Kao kralj koji se oblačio u rite i išao kroz narod da čuje šta ko misli.

Šta je to Handke čuo?

- Kao u svakom pravom drugarstvu, izgleda da je naišao baš kad se Mile šetajući lajkovačkom prugom iznenada našao u neprilici, pa mu je pritekao u pomoć niko drugi ni manji nego Peter Handke, koji je u toj pesmi našao razrešilicu koju je tražio u svojih pedeset romana.

Zašto se svi sapatnici srpskog naroda, među njima i Handke, optužuju da su fašisti, nacionalisti...?

- Često je razlog svemu što je dan isuviše dug, a obaveza premalo, pa ljudi nemaju pametnijeg posla. Čini mi se da i ta zabava polako izlazi iz mode i da tako niko ozbiljan ne misli i ne govori. I budžeti su za tu vrstu delatnosti sve tanji.

Da li je Handkea "Nobel" promenio?

- Vidno se ugojio. Jedva hoda. Ne može preći peške ni 100 kilometara dnevno. Kao i sve u naše vreme, i ovaj veliki kulturni događaj na otvorenom bio je zatvorenog tipa. Možda bi bilo još najbolje da niko nije znao da će Handke doći, kao što bi se, da nije bilo hajke, moglo zaključiti po našim medijima.Čovek bi pomislio da je Srbima to već malo dosadilo. Željni su nekih drugih sadržaja. Preko glave im je tih prokletih nobelovaca. Mada mi intuicija već sad šapuće da će posete Handkea Srbiji u nekim budućim vremenima preći u legende o čoveku koji je tuda prolazio i gde je sve zastao.

Hoće li se prepričavati i kako je obukao dres Partizana i postao navijač crno-belih?

- Nemojte mi stajati na muku. Ćeraćemo se još. Ali nije čudo kad su se u to umešali partizanovci Milorad Vučelić i Kusturica...