INTERVJU LJubomir Bulajić: Vlasta mi pričao kako je narod plakao za kraljem

Bulajić, inače stalni član Beogradskog dramskog, na jesen će se naći u još jednom značajnom poduhvatu. Mladi nemački reditelj (sa zavidnom evropskom reputacijom) Ersan Mondtag, izabrao ga je u podelu predstave Living room, koja će učestvovati na ovogodišnjem Bitefu.

- Iza mene je jedna duža pozorišna pauza. Imao sam nesreću da se razbolim od korone, potom i moji roditelji, tako da zapravo nisam radio od oktobra do marta - kaže na početku razgovora Bulajić, jedan od omiljenih glumaca Zdravka Šotre i učesnika u gotovo svakom njegovom projektu.

* U novom zadatku našli ste i neke lične podudarnosti?

- Kralj Aleksandar rođen je u decembru 1888. godine, a ja tačno vek kasnije. Zajedničko nam je i crnogorsko-šumadijsko poreklo.

* Prvu ulogu dobili ste još kao brucoš, i to u prvoj nedelji Akademije?

- Posle trećeg razreda gimnazije upisao sam Akademiju umetnosti, u klasi Mirjane Karanović. U tim godinama bila mi je potrebna "čvrsta ruka", a ona ju je imala. Ipak, neuobičajeno za školska pravila, pustila je kolegu i mene na snimanje filma "Miloš Branković" Nebojše Radosavljevića. Ali, prva veća afirmacija došla je sa Šotrinom serijom "Nepobedivo srce". Poverio mi je ulogu "na lepe oči", doduše, pre toga igrao sam i glavnu ulogu u filmu "Plavi voz" Janka Baljka.

* Za vas važi da ste Šotrin omiljeni glumac?

- On je moj filmski otac. Dočekao me je kao mladog glumca, bez iskustva, i tretirao ravnopravno sa svim ostalim u ekipi. Zavoleli smo se, i od 2009. godine nije radio nijedan projekat bez mene. Ponosan sam na tu činjenicu. U Santa Maria della Salute igrao sam Đorđa Dunđerskog, a kao kruna saradnje došao je kralj Aleksandar...

* Vaša generacija ne pamti ni SFRJ, a kamoli vreme Karađorđevića?

- Posle Drugog svetskog rata vlast je neke dobre stvari iz prethodnog perioda sebi pripisala, neke izbrisala, a ono što je bilo loše propagirala kao relikt starih vremena. Nova pokolenja priklanjaju se informacijama koje mogu i ne moraju biti istorijske činjenice. Zanimljivo je kako moja generacija doživljava taj period i "slepo" brani neka uverenja, na osnovu nečega što je čula ili pročitala. Lično, držim se onoga da je istina uvek negde na sredini... Čitao sam knjigu Vuka Draškovića po kojoj je nastao film, ali i beleške samog kralja Aleksandra, zatim neke naslove koji ga glorifikuju, pa i Svetozara Pribićevića koji o njemu govori sve najgore. Svi smo slušali kako je izgledala Titova sahrana, a meni je Vlasta Velisavljević pričao o plaču naroda na ulicama kada je kralj ubijen u Marselju i iskrenom žaljenju za njim. Inače, u građenju lika najteže je bilo pronaći pravu meru. Reditelj je insistirao na prirodnoj glumi, stalno govoreći: "Hoću ono, ništa glume! I uspori malo sa tim tekstom, treba snimiti petnaest epizoda."

* U Šotrinoj seriji "Šešir profesora Vujića" igrali ste, takođe, autentičnu ličnost, Jovana Cvijića?

- S njim je bilo lakše, jer oko njega nije bilo kontroverzi. Osim toga, igrao sam ga kao maturanta Prve muške gimnazije kojeg tek čekaju velika dela. Takvi zadaci pored zabavnog imaju i edukativan značaj, na čemu ovaj reditelj insistira.

* Predstavom "Plastelin" ušli ste u stalni angažman BDP, usledilo je "Kad su cvetale tikve", a čeka vas Living room?

- Pozorište evoluira i repertoar Beogradskog dramskog upravo to pokazuje. Od kako je Jug Radivojević došao na čelo kuće, počela je regionalna saradnja, angažovan je i Mondtag kao jedan od najperspektivnijih mladih nemačkih reditelja. Inače, ima specifičan način rada: probe traju samo dva sata, dvadesetak dana. Više insistira na telesnom nego na verbalnom teatru, što je dragoceno za glumce koji sazrevaju kroz takav proces rada. Svi smo se do sada uljuljkivali, uglavnom, u realizmu.

* Komad "Da krenemo ispočetka" samo na prvi pogled je realističan?

- Tako je. I ova predstava će biti malo "pomerena", još tražimo centar teže. Kad mu sat padne na glavu, glavni junak vraća se u prošlost, četiri decenije ranije. U haosu događaja koji mu se dešavaju tog dana (dok mu se lomi budućnost), dobija priliku da vidi šta bi moglo da mu se desi da krene ispočetka. Da li to može da promeni sled okolnosti ili ne, ostaje publici da zaključi. Na sceni vidimo jednog nezrelog, plahovitog, ambicioznog mladića od 25 godina i istog tog čoveka sa 60, kad u njemu prevladava mir.

* Da li se i vama u životu dešavalo nešto što bi danas uradili drugačije?

- I ja sam sa 25 godina bio nepromišljen i bandoglav, leteo za stvarima koje nisu donosile pravi rezultat. Ali, ako bih i imao priliku da nešto menjam, sve bih ostavio isto. Greške koje sam počinio i iskustvo koje sam iz njih izvukao, neprocenjivi su.

* Kakve ste pouke stekli?

- Ponekad svi poželimo da izađemo iz sopstvene kože, da budemo ono što nismo. Zbog neizvesne budućnosti glumačkog zanata u jednom trenutku sam ušao u privatni biznis. Nije se završio kako treba, ali sam kroz to iskustvo naučio kakvi ljudi mogu da budu...

* U novoj predstavi sa Slavkom Štimcem "delite" glavnu ulogu?

- Nismo se poznavali pre ove predstave. On je glumac jedne plemenite energije. Nosi u sebi neki mir baš kao i lik koji tumači: Aleksandar je savršeno staložen u poznijim godinama. Od rediteljke zavisi da li će insistirati na sličnostima ili razlikama iste ličnosti, u dve različite dobi. Biće to zanimljiv proces. Inače, nikog nisam ranije poznavao osim moje kume Tamare Aleksić.

* Ko je kome kumovao?

- Još niko, ali smo se dogovorili. Biće i to jednog dana, videćemo ko će prvi da povuče nogu.

* Šta vam je lično, u međuvremenu, donelo životno iskustvo?

- I dalje verujem da svakom čoveku treba pružiti priliku, dok se ne pokaže suprotno. Ali, što sam stariji, sve sam obazriviji. Moj radar mnogo bolje radi nego nekad.

ČEKA ME RADNO LETO

- U REŽIJI Vlade Lazića planiram da radim vodvilj "Ko je ko" Vili Hola i Kejt Voternaus, u samostalnoj produkciji. Igraćemo Petar Strugar i ja, uz dve koleginice, jer je reč o dva ljubavna para. Na leto bi trebalo da se nastavi i snimanje treće sezone "Državni službenik" - kaže naš sagovornik o skorašnjim planovima.