ANTIGONA U BORBI DO BESMISLA: Reditelj Nenad Todorović o večerašnjoj premijeri čuvene Sofoklove drame u Gračanici

- Antigona je iritantna. Antigona nema stav, ona ima princip. Brani oca koji ju je napravio sa svojom majkom. Brani brata koji je napao njen grad. Ona nema moral. Ali, vidi vraga, njena tragedija ne bi bila kabare da nije farsa: vladar protiv koga se bori obična je cirkuska nakaza - reči su reditelja Nenada Todorovića, koji je i adaptirao Sofoklovu dramu.

Adaptirao, čini se do potpune negacije svega na čemu počiva ovo delo, a s njim ne samo antička već i hrišćanska etika. Da li je ovakva Antigona, zapravo, antipod sama sebi?

- Posle radioničarskog istraživanja nekoliko komada koji se bave Antigonom kroz istoriju (od Sofokla, preko Brehta, Žana Anuja, Janoša Glovackog) - uspeli smo da napravimo jednu liniju koja dramaturški označava ideologiju komada. A to je, da ovde pokazujemo sukob do besmisla, budući da borba za telo poginulog ratnika dovodi do rata i pada sopstvene države. Na jednoj strani tiranin, na drugoj motivi žene koji su u našem komadu više ideološke nego religijske prirode.

Na pitanje da li, na ovaj način, svesno negira neke univerzalne vrednosti i uvodi pragmatizam stran svakom etičkom principu, Todorović odgovara:

- Da, upravo to. Ono odakle smo krenuli je čuvena rečenica Semjuela Beketa da tragedija više ne postoji već je nju zamenila farsa. U našem cirkusu postoji samo svet vlasti kao nakazne pojave, bez ikakve šanse da se dođe do smirenja kroz dostignutu pravdu. Antigona nema nikakvu snagu niti moć da promeni stvari u društvu. Predstava je anarhistička umetnička komunikacija sa jednim od temelja etičkih vrednosti evropskog društva koje je sazdano na Antigoni, a koja ne postoji. Uostalom, tragična krivica kod Kreonta nije varvarska: on samo brani zakon, koji je, naravno, sam doneo. Odlučuje po zakonu zemaljskom, dok se Antigona poziva na duboko moralni, božji zakon pod kojim mi ne živimo.

Da li se, onda, obesmišljuju etički razlozi za Antigoninu pobunu?

- Njena pobuna počinje iz tih motiva, ali na kraju komada ona nije junakinja koja je stvorila novi skup etičkih pravila već njena sestra Ismena. I mi, kao konformisti, u publici stajemo na stranu Ismene kojoj je važniji goli život nego veliko sećanje. Ne možemo u gledalištu da budemo moralno superiorni. Predstava je rediteljski koncipirana da ne bude propovedaonica morala već da pokaže licemerje ljudske prirode. Postavljamo bezobrazan, radikalan ideološki koncept ne bismo li se svi zamislili. Antigona jeste žrtva, ali da li je žrtva i u našim očima - ako iskreno preispitamo sopstvena načela?