INTERVJU Srđan Timarov: Sa devet godina gluma me je "ujela" za srce

Bio je prvo stipendista, a zatim i prvak Srpskog narodnog pozorišta u kojem je odigrao veliki broj sjajnih uloga u najraznovrsnijem repertoaru. U Beograd, u Jugoslovensko dramsko pozorište, dolazi 2001, i uspešno nastavlja svoj umetnički put. Kaže da je pozorište njegova kuća, ljubav, baza. Dobitnik je dve "Sterijine nagrade". Prvu ulogu u seriji odigrao je sa 26 godina u "Lisicama", na poziv reditelja Gorčina Stojanovića.

Potom je usledila serija "Ono kao ljubav" i uloga Bože, pa simpatični Hadži Kosta u serijalu "Montevideo, Bog te video", "Cvat lipe nad Balkanom", uloga Grofa Sekerešija u "Državnom poslu", Vidoja u "Senkama nad Balkanom", a ovih dana publika ga gleda u seriji Zdravka Šotre "Aleksandar od Jugoslavije" u kojoj igra Kneza Pavla. Kažu da je Timarov u zenitu svog umetničkog stvaralaštva, punoj glumačkoj zrelosti. Da je sada najbolji, da lepo "stari" kroz dubine svog umetničkog umeća. Od reditelja i scenarista, više od tri decenije prepoznat je kao potreban, koristan, neophodan začin koji jedan projekat čini uspešnim.

* Kada razmišljate o sebi, šta je to što vi imate, a neko drugi nema, šta vas kao umetnika čini specifičnim?

- Ja nisam te oči koje mogu to da procene, niti izvagaju, ali iz svoje pozicije mogu da vam kažem sigurno da sam svakoga dana zahvalan, smatram se srećnikom što radim sa najboljima u svom poslu. Možeš da završiš fakultet, a onda ono šta se dešava dalje određuje to ko si ti, tj. čime se hraniš, ko su ti novi učitelji i uzori, o čiju se energiju greješ, koga gledaš kako radi, koji repertoar radiš, kojim piscima se baviš, ko ti režira, u kom pozorištu igraš... To mnogo, mnogo određuje mladog čoveka. Imao sam retku sreću da budem okružen boljima od sebe koji su me podizali, odgajali, stvarali moj ukus, moje kompase. To su bili moji svetionici. Glumci kojima sam se nekada divio, i pitao se da li postoje, da li su uopšte stvarni ili neka savršena imaginacija, koliko su bili veličanstveni, sada su ljudi sa kojima sarađujem, i moji prijatelji. A to je svet o kom sam ja sanjao. Znam da imam dar za imitaciju, jedan sam od boljih imitatora u glumačkom svetu. I mogu da kažem da sam uvek pozvan, da ljudi žele i vole da sarađuju sa mnom i to traje 30 godina. To je retka sreća i meni najvažnija stvar.

* Završili ste glumu u klasi barda našeg glumišta, profesora Radeta Markovića, da li je on vaš prvi profesionalni autoritet?

- Moj prvi autoritet je Egon Savin, on je moj pozorišni otac, on me je sa 9 godina odabrao da igram ulogu Vane siroče, u predstavi "Sveti Georgije ubiva aždahu". Tu sam ja ujeden za srce od strane glume, i to je vrlo toksičan ujed od koga nema spasa. A Rade Marković, to je tek posebna priča. On je iz sveta koji više ne postoji. To su ljudi koji su bili toliko grandiozni u svom senzibilitetu, obrazovanju, poznavanju života, glumačkom iskustvu. Oni su funkcionisali u jednoj ogromnoj zemlji, velikoj kinematografiji, kada je to bilo najvažnije. Postojao je Tito, pa glumci. On je prvo bio moj profesor, pa kolega, pa na kraju baš bliski prijatelj. Razgovori sa njim, usmerenja, neprocenjivi su. Kod njega sam išao po svaku vrstu razgovora, i o glumi i o životu. Zaista mi je bio kao otac. Ja sam ga zvao Joda, Master Joda, kao iz "Stars vorsa", koji zna odgovore na sva pitanja. Bio je dragocen za moj život. Postojao je u formiranju moje baze, moje ličnosti, glumačkih preispitivanja i traganja. Gledao je sve moje generalne probe. Onda sam doživeo najveći kompliment. Bila je to moja poslednja predstava na koju je došao, i onda mi je rekao: "Znaš šta, mnogo me podsećaš na mene kada sam bio mladi glumac". To ću zauvek da pamtim. Kada mi je to rekao, kao da mi je ostavio neko testamentarno zaveštanje, on me je tada "štiklirao" kao glumca. Dar je, što sama reč kaže, nešto što ti je darovano, poklon, a ko će to posle da usmeri, kako i gde, i kako ćeš da razvijaš taj dar, ja sam tu bio blagosloven sa svojim profesrom Radetom Markovićem. Na Akademiji nam je rekao šta je najveća tajna glume. Svi smo ga posmatrali, čekajući da nam da bočicu sa čarobnim prahom, koju ćemo uvek moći da otvorimo, a on je jednostavno rekao: "Trajati!".

* Igrate Kneza Pavla u seriji Zdravka Šotre, "Aleksandar od Jugoslavije". Kako ste ga doživeli, čime ste se služili pri istraživanju da bi izgradili lik? Sreli ste i Jelisavetu, njegovu ćerku, da li vam je ona rekla nešto što vam je pomoglo u građenju lika?

- Kada sam dobio da igram Pavla, i saznavao o njegovom životu, kakav je to fantastičan čovek bio, kakav kapitalac, erudita, obrazovan, čovek sa jednom fantastičnom životnom pričom... bio sam oduševljen. Ali to su ljudi kojih se mi lako odričemo. Gomila sve te dokumentacije vezane za Karađorđevića, završila je u Americi. I kada je ekipa eksperata išla tamo, mogli su da imaju uvid u sva dokumenta, samo nisu smeli da iznose. Kažu da su za mesec dana, koliko su proveli proučavajući građu, samo zagrebali tek mrvicu od svega što se tamo nalazi. Naš narod je iz hobija poznavalac istorije, i svako ima svoje tumačenje. Ovi su za Obrenoviće, ovi za Krađorđeviće, i oni će se poklati u kafani za stolom, a zapravo ne znaju ništa o tome. Iz hobija smo svi poznavaoci istorije, fudbala, politike i medicine. Voleo bih da Pavla mogu da odigram mnogo više nego što sam odigrao u toj seriji, baš zato što on to zaslužuje. Princezu Jelisavetu sam sreo u pola snimanja. Imali smo jedno prekrasno popodnevno druženje, mnogo toga mi je ispričala, ali i mnogo toga nisam mogao da uvrstim u seriju, na primer, o njegovom odnosu prema deci, o čemu mi je mnogo pričala, jer scenario to uopšte ne tretira. Rekla mi je da su toliko stvari pravili o Krađorđevićima, i o njenom ocu, a da je niko nikada ništa nije pitao.

* Scenaristi kao da sada rade posao umesto onih koji pišu udžbenike iz istorije?

- Nek` mi oproste moji profesori, mislim da smo istoriju tokom školovanja učili na jedan neverovatno dosadan, monoton način. To sam shvatio upravo dok sam saznavao o dinastiji Karađorđević, a saznavao sam od upravnika kompleksa Oplenac. Čovek nam je na toliko zanimljiv i uzbudljiv način ispričao neke istorijske činjenice, mogli smo da slušamo satima, a ja u školi nisam mogao da izdržim nikada nijedan školski čas. Period vladavine dinastije Karađorđević, vreme Prvog svetskog rata, i između dva rata, kada smo bili zaista epicentar svetske istorije; i ako nas je neko vreme tako snažno odredilo, to je upravo to vreme. A sve što je od pameti i konstruktivnih namera i kreacije stiglo, stiglo je upravo posle Prvog svetskog rata, kada su došli ruski naučnici, intelektualci, arhitekte, baletani, muzičari, razni umetnici. Tužno je da o tome jako malo znamo i da na to kao narod nismo "naslonjeni", to je večito naše prokletstvo. Mi samo imamo mobilni telefon, mi nismo naučili nijednu lekciju. Mi se nismo unapredili. Pomislio sam da u ovo vreme korone jedna stvar može biti pogodna, mada je to možda neka moja idealizacija, da će doći neki novi prijemni ispit za celo čovečanstvo, da bi bilo dobro da svi ponovo polažemo za ono čime se bavimo, a i za status čoveka. Čini se da su devedesete godine bile plodne u mnogo čemu, koliko god bile dramatične i teške. Bilo je sjajnih filmova, predstava. Jasno je da bilo kojoj vlasti kultura nije važna, ne prepoznaju je kao važnu. Uključiš TV i jasno ti je ko dobija medijski prostor - estrada, politika, rijaliti programi - nema dečijih sadržaja, dokumentaristike, obrazovnih programa... Vidim veliko odsustvo dobrih namera, iako je naša zemlja bogata, lepa i vrlo izdašna, i ima mesta za sve. Na svu sreću i uprkos svemu, imamo mnogo talentovanih ljudi koji su uporni u tome da učestvuju u umetnosti i daju svoj maksimum. U umetnost se beži. Sreća je da se danas mnogo snima i to je nešto što je za pohvalu, otvorili smo kao država vrata strancima kada je umetnost u pitanju. Samo da to ne bude stihijska stvar, već nešto što će da potraje.

ČEKAJUĆI KALIGULU

* U TOM "trajanju", kako vam je "prepisao" umetničku mantru veliki Rade Marković, šta još želite da vas u glumi stigne, da vas nađe, da dođe?

- Više nije pitanje šta igram, već sa kim. Ovaj posao je divan zato što nikada ne znaš odakle te vreba dobra uloga, ili loša. Postoji jedna jedina uloga koju sam želeo, ali je pitanje da li sam za nju. To je Kamijev Kaligula. Voleo bih, takođe, i da napravim svoj mono komad, mono-dramu ili stend ap. Ostao sam željan Šekspira. Mali broj ljudi zna da ga režira. Voleo bih da ga zaigram sa nekim inspirisanim i pravim rediteljem koji je dostojan da se uhvati u koštac sa Šekspirom. Na kraju, najviše bih voleo da gluma i dalje ostane moja pasija i ljubav. To je svrha, to je smisao, to je moje igralište, moj čarobni ćilim mašte na kome se ja vozam.