OTKRIO JE DUBINE SAVREMENOG DOBA: Veliki umetnik ispraćen na večni počinak uz zvuke frule u krugu porodice i prijatelja (FOTO/VIDEO)
ZNAMENITI slikar i vajar Miloš Šobajić sahranjen je danas u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju, do koje ga je, uz zvuke frule, ispratilo nekoliko desetina prijatelja, poštovalaca, srodnika.
Foto: N. S.
Profesor Darko Tanasković nazvao je Šobajića, čiji je kovčeg pokrivala srpska trobojka - "najplemenitijim vidom kosmopolite", kakvim je slikara video i veliki Peter Handke, i velikim humanistom.
- Bio je svetski čovek ali istovremeno i, u najpotpunijoj meri, i Srbin, a taj je podvig ostvario u najnepogodnije vreme. Bio je čovek kome ništa u umetnosti nije nepoznato i strano - naglasio je Tanasković, govoreći o Milošu koji nam je, pokretima užurbanog demijurga, oslikao i ostavio nadahnjujuće i opominjuće svedočanstvo vrhunskog stvaraoca.
KUSOVAC: UMETNIK DUHA
ISTIČUĆI da je Šobajić otkrio veliku tajnu umetnosti u svojim remek-delima, istoričar umetnosti Nikola Kusovac naveo je da je on bio umetnik ikone a ne slike, duha a ne tela, ideje a ne materije, da je u njemu živeo duh zografa.
Tek četrdesetak dana nakon otvaranja poslednje izložbe, o Šobajiću - umetniku ponovo je govorio Dragan Jovanović Danilov - ovoga puta u Aleji, nad pločom pod kojom slikar od danas počiva. Izgovorio je reči blagodarenja ovom "antropologu u slikarskom obliku" i vizuelnom pripovedaču, na osnovu čijih će slika neki "čitač" za pola veka ili vek moći mnogo da sazna o našem vremenu.
- Držao je do praotačke časti ali iz te tačke uvek zagledan u svet, i zato je bio veliki. Šobajić je bio vesnik, otkrio nam je zastrašujuće dubine realnosti i onostranih sfera, brutalno iskreno slikajući rasečenu utrobu čoveka i moderne varijante razapinjanja na krst, kao režiser slikarske drame u kojoj je dramska opruga dovedena do pucanja - naveo je Danilov.
O Šobajiću - prijatelju je u Aleji nadahnuto govorio Božidar Đurović, rekavši da nije ni čudo što je Smrt jednu tako čistu, detinju dušu odvela baš u osvit Lazareve subote, dečjeg praznika, te da Miloševu kičicu i paletu sada poput relikvije čuva njegova posvećena supruga Maja, dok za njim plaču sestra Ljilja, brat Dragan i majka Mira koja ga je rodila u zlatnoj košuljici iako ga život posle nije mazio.
A sestra Ljilja, opraštajući se u ime porodice od svog brata Miše, govorila je o Milošu koji ih je obasjavao vedrinom i radošću življenja, koji je posle smrti oca postao stub: sin, brat, ujak, stric, zvezda vodilja i zaštitnik - baš kao što je bio od trenutka kada je majka iznela iz porodilišta njegovu malu sestricu.
- Pratili smo i podržavali svaki tvoj korak i uspeh, u Parizu i sad u Beogradu, radosni zbog toga što nas više ne deli razdaljina - rekla je sestra.
- Slikao si život kako si ga video i osećao: pun boja, strastven, pun situacija koje mogu biti prepreke ali i mogućnost izbavljenja. Uvek svestan da na nas vreba zlo, instinktivno si znao kako da ga izbegneš, sve do sada, do nesreće koja nas je zadesila a ti nisi želeo da čuješ majčin i moj vapaj, da je ne shvataš olako i zaštitiš sebe.
Supruga Maja istupila je, dostojanstvena u svom bolu, i u Aleji izgovorila Miloševe čuvene reči: "Ja sam Feniks i uvek se vraćam", te i sama navela kako nije slučajnost što je Šobajić ovaj svet napustio, a potom ispraćen, baš na dane koji simbolizuju uskrsnuće.
- Miloš je moja najveća ljubav, onakva kakvu većina ljudi nikada neće doživeti. On je pobedio smrt, pobedio je i ovaj virus, jer Miloš je večit, on nikada ne umire.