NERAZUMNA LJUBAV: Danas se, pod uticajem novih tehnologija, menja i način na koji se udvaramo

"Romantična ljubav, opsesivna ljubav, strastvena ljubav, osećati ljubav, zaljubljenost, nazovite to kako hoćete - skoro svako poznaje to osećanje. Tu euforiju. Te muke. Te besane noći i nemirne dane. Preplavljeni ekstazom ili strepnjom, sanjarite tokom časa ili posla, zaboravite kaput, promašite skretanje..." Ovim rečima antropolog Helena Fišer, u knjizi "Anatomija ljubavi" ("Čigoja", 2020) opisuje "oluju romantične ljubavi", koja nas iznenada zahvati i uzdigne u visine.

Zašto se zaljubljujemo baš u ovu osobu? Zašto je i dalje volimo čak i kada vidimo da nas laže i muči? Očigledno - ljubav nije razumna. "Srce ima svoje razloge o kojima razum ništa ne zna", zapaža Paskal. Mnogi veruju da je romantična strast mistično, neobjašnjivo i sveto iskustvo koje prkosi zakonima prirode i zato se opire analizama naučnika.

Pa, ipak, za ovu iracionalnu silu, za nerazumne postupke i za buru nekontrolisanih emocija, naučnici mogu da daju neka logična, smislena objašnjenja. Robert Danbar u knjizi "Nauka o ljubavi i izdaji" tvrdi da je teško ali moguće na racionalan, naučni način razotkriti prirodu, poreklo i ulogu ljubavi u čovekovom životu. Pri tome svestan je da o arhaičnoj, složenoj emociji duboko ukorenjenoj u najstarije slojeve čovekovog mozga nije lako govoriti apstraktnim, suvim i oskudnim jezikom naučnih pojmova. Slično misli i Helen Fišer, ali smatra da pažljivim i egzaktnim eksperimentalnim i multidisciplinarnim proučavanjem možemo odgonetnuti anatomiju, fiziologiju i smisao ljubavi.

Romantična ljubav ima svoju složenu strukturu. Prvi njen osoben element je onaj trenutak kad neka osoba počinje da dobija posebno značenje, kada svu svoju pažnju usmerimo na određenu osobu koja postaje središnja tačka oko koje se sve obrće, od koje sve zavisi. Drugi element ili simptom su tzv. intruzivne misli i potpuna obuzetost uma voljenom osobom. Misli o njoj opsedaju i napadaju naš um. Istovremeno zaljubljeni gubi sposobnost da se usmeri na druge stvari, na dnevne obaveze, posao, zanemaruje rođake, prijatelje. Zaljubljeni čovek se oseća kao zaposednut, začaran nekom stranom, moćnom silom, koja ga nagoni ka predmetu fascinacije. On oseća da nije u stanju da kontroliše svoje misli, osećanja i postupke. Vlastito impulsivno ponašanje doživljava kao budalasto ili suludo, ali nije u stanju da ga spreči. Najzad, snažan priliv energije, svojevrsna hipomanija, egzaltiranost je još jedna bitna karakteristika romantične ljubavi.

Paradoksalno, teškoće i prepreke često raspaljuju strast, pojačavaju požudu. Fišerova to naziva "privlačenje frustracijom". Barijere, teško savladive prepreke "proizvode ludilo zaljubljenosti". Upravo "osoba koju je teško osvojiti" predstavlja izazov i pobuđuje snažnu strast ("efekat Romea i Julije").

Kada je reč o zaljubljenosti i ljubavi, posebno su zanimljiva otkrića fiziologije i neuropsihologije u ovoj oblasti. "Zaljubljeni mozak" ponaša se nekad nepromišljeno, kaže neurobiolog Dik Svab ("Naš mozak - to smo mi", "Plato", 2014). Izbor osobe u koju smo se zaljubili nije plod svesne, voljne i racionalne odluke već, naprotiv, on je impulsivan i, čini se, sudbinski. Potpuno neplanirano, kad iznenada sretnemo "pravu" osobu, ona nam se na prvi pogled dopadne. Javi se lupanje srca, znojenje, a naša pažnja, misli i osećanja su potpuno fokusirani na tu izvanrednu osobu koja izaziva euforiju, strast i osećanje priliva ogromne energije. Opis zaljubljenosti, "ošamućenost" i osećanje beskrajne sreće, liči na "ludilo", pijanstvo ili drogiranost.

Fišerova je godinama (od 1996) eksperimentalno ispitivala magnetnom rezonancom (fMRI) šta se dešava u "zaljubljenom mozgu". Dok im je skeniran mozak ispitanici su gledali fotografije voljenih osoba. Rezultat: povišena aktivnost u dopaminskom sistemu (sistem nagrađivanja u ventralno-tegmentalnom području /VTP/ koji generiše: energiju, euforiju, fokus, motivaciju i druge odlike ramantične strasti. Tada se luči i srodan neurotransmiter norepinefrin koji doprinosi "ludilu", jer proizvodi snažnu želju, leptiriće u stomaku i suva usta. Isti sistem učestvuje i u nagrađivanju osećanjem intenzivne sreće i zadovoljstva pri uzimanju opojnih sredstava! Otuda nije slučajno što se zaljubljen čovek ponaša kao "opijen", "lud od ljubavi" i što postaje zavisan od osobe koju obožava.

Ovaj neurohormonski mehanizam objašnjava i stanje zaljubljene osobe posle raskida veze, koje veoma podseća na apstinencijalnu krizu narkomana (Svab, D., "Naš mozak - to smo mi"). I Fišerova to uočava. Zaljubljeni su kao na drogama. Zapravo oni i jesu na "prirodnim drogama" (dopamin, norepinefrin). Zato i mogu ostati budni noćima, pričati satima, grliti se, ljubiti, kao u ekstazi ili groznici, ošamućeni, hipomanični, oduševljeni, puni života. "Oni su urađeni prirodnim spidom" ("Anatomija ljubavi", 2020).

Na kraju, valja se osvrnuti i na intrigantno pitanje: da li knjige poput "Anatomije ljubavi", u kojima se ovom čudesnom osećanju pristupa sa stanovišta nauke, obesvećuju i poništavaju čaroliju ljubavi. Danbar razvejava ove i slične sumnje: "Mi ćemo nastaviti da se zaljubljujemo uprkos tome što tačno znamo koji se delovi mozga tada aktiviraju. I osećaćemo bol zbog odbacivanja iako znamo kako se tačno to osećanje formira u mozgu" (Danbar, R., "Nauka o ljubavi i izdaji", 2017). Ne treba se plašiti, naučno razumevanje ne ubija ljubav. Naprotiv, naše poimanje ljubavi posle čitanja takvih knjiga biće dublje.

Danas se, pod uticajem novih tehnologija, menja i način na koji se udvaramo. Ali to suštinski ne menja ljubav, jer "romantična ljubav i privrženost emaniraju iz najprimitivnijih delova mozga, bliskih onima koji regulišu žeđ i glad", piše Fišerova. Zato ona sažima svoja naučna saznanja rečima u slavu ljubavi: "Ljubav je potreba, žudnja, nagon da se potraži najveća nagrada u životu: svoj parnjak. Rođeni smo da se volimo. Zaista, ako preživimo kao vrsta, i za milion godina ćemo se zaljubljivati i vezivati u parove".

Ali bilo bi još tačnije reći: Ako preživi ljubav, preživeće i čovečanstvo!